Meje, Wikimedia commons

Tužilac za ratne zločine (Tužilac) Vladimir Vukčević je u intervjuu za Novosti od 5. marta 2015. godine naveo da se u istrazi Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) o zločinu počinjenom u Meji (Kosovo) nekadašnji načelnik Uprave za bezbednost Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ) Momir Stojanović ne pojavljuje ni kao „potencijalni počinilac“. Komentarišući Interpolovu poternicu protiv 17 osoba osumnjičenih za ratne zločine u opštini Đakovica na Kosovu, Tužilac je naveo i da TRZ ne zna na osnovu kojih dokaza je izdata poternica, te da je spreman da proveri dokaze koje poseduje EULEX.

FHP ističe da navodi Tužioca o rezultatima rada TRZ na rasvetljavanju zločina u Meji, uz nepoznavanje činjenice da TRZ za 11 godina rada i nakon brojnih najava nije pred lice pravde izvelo ni jednog odgovornog za ovaj, po broju žrtava, najteži zločin tokom sukoba na Kosovu, ukazuju da TRZ ignoriše dokaze i relativizuje činjenice utvrđene od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) o ovom zločinu, te da nema iskrenu volju da ovaj predmet procesuira.

Zločin nad kosovskim Albancima u Meji i okolini 27. aprila 1999. godine je najmasovniji zločin nad civilima počinjen tokom sukoba na Kosovu. MKSJ je u presudama protiv Vlastimira Đorđevića i tzv. Kosovske petorke (Šainović i dr) detaljno rekonstruisao okolnosti ovih zločina, uključujući ulogu srpske vojske i policije, matricu zločina i skrivanje tela žrtava.

Rano ujutru srpska vojska i policija započele su veliku akciju u severozapadnom delu opštine Đakovica (dolina Reka), čiji je cilj bio proterivanje civila – kosovskih Albanaca – sa tog područja u Albaniju. Tokom ove akcije, vojnici i policajci su meštanima dvadesetak sela (Dobroš, Ramoc, Racaj, Korenica, Molić, Brovina, Guska, Nivokaz i dr.) naređivali da napuste svoje kuće i da idu u Albaniju. Tokom proterivanja civila iz njihovih kuća, pripadnici srpskih snaga su ubili više desetina civila. Najviše civila je ubijeno u selu Korenica. Više hiljada meštana koji su proterani iz selâ formirali su dugu kolonu traktora koja je išla prema gradu Đakovica. U selu Meja, nedaleko od Đakovice, kod seoske osnovne škole, pripadnici srpskih snaga su iz kolone izvodili muškarce a ženama, deci i starijima su, posle pljačke novca i nakita, naređivali da nastave put u Albaniju. Izdvojene muškarce starosti od 14 do 80 godina su okupljali na livadi koja se nalazila pored puta. Izdvojeno je preko 250 muškaraca koji su potom na nepoznatoj/nekoliko lokacija ubijeni. Posmrtni ostaci njih 249 su pronađeni 2001. godine u masovnoj grobnici u Batajnici.

Za razliku od TRZ, MKSJ je ozbiljno razmatrao ulogu Prištinskog korpusa VJ u zločinima u Meji i okolini, uključujući ulogu Momira Stojanovića i njegovih nadređenih. Vladimir Lazarević, tadašnji komandant Prištinskog korpusa VJ i neposredno nadređeni Momiru Stojanoviću, proglašen je odgovornim za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti 27. aprila 1999. godine u Meji, Korenici, Ramocu i drugim selima u dolini Reka. Za ove zločine proglašen je odgovornim i Nebojša Pavković, komandant Treće Armije VJ i nadređeni Lazareviću, kao i Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba VJ. Za zločine u dolini Reka odgovornim su proglašeni i Sreten Lukić, bivši načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije za Kosovo i Metohiju i Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik Ministra unutrašnjih poslova i načelnik Resora javne bezbednosti.

Dokazi izvedeni u ovim postupcima označavaju Stojanovića kao jednog od organizatora vojno-policijske operacije. Nike Peraj, bivši oficir u 52. artiljerijsko-raketnoj brigadi VJ, koga je MKSJ ocenio kao verodostojnog i pouzdanog svedoka (para. 82 presude Šainović i dr, tom II) je posvedočio da je, nakon ubistva pet pripadnika MUP-a, u jednoj privatnoj kući u Đakovici održan nezvanični sastanak kojem su, između ostalih, prisustvovali načelnik bezbednosti njegove jedinice, 52. artiljerijsko-raketne brigade, Sergej Perović i načelnik Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa Momir Stojanović (para. 169 presude Šainović i dr, tom II, kurziv FHP). Peraj je ispričao da se “Stojanović […] tokom sastanka obratio Mićunoviću [komandantu rezervnih snaga VJ u Đakovici] i Kovačeviću [načelniku SUP Đakovica] naredivši im da izvedu jednu operaciju u dolini Reka [oblast Đakovice u kojoj se nalazi Meja] gde je, u znak odmazde za ubistvo Prašćevića, trebalo eliminisati barem 100 ‘glava’ i spaliti sve kuće“ (para. 169 prvostepene presude Šainović i dr, tom II).

Momir Stojanović se tokom svog svedočenja branio od ovih navoda tvrdeći da Peraj daje lažne izjave i da on nikada nije izdao takvo naređenje. Sa druge strane, MKSJ je za Stojanovića utvrdio da nije verodostojan svedok i da je u svedočenju pokušavao da umanji svoju moć i odgovornost (para. 85 prvostepene presude Šainović i dr, tom II).

Polazeći od toga da je MKSJ u potpunosti rekonstruisao ovaj zločin i svoje nalaze zasnovao na velikom broju jasnih i nepobitnih dokaza, kao i da su stotine svedoka ovog zločina dostupne TRZ kroz saradnju sa EULEX-om, FHP ističe da TRZ, 13 godina od pronalaženja tela žrtava ovog zločina u masovnoj grobnici u Beogradu, na deset kilometara od kancelarije TRZ, porodicama žrtava duguje više od relativizovanja dokaza i činjenica utvrđenih od strane MKSJ.

Fond za humanitarno pravo, 09.03.2015.

Peščanik.net, 09.03.2015.

Svetlana Slapšak i Primus Augustus u svojoj kuhinji u Ljubljani

Razgovor o knjizi Svetlane Slapšak „Leteći pilav. Antropološki ogledi o hrani“ (Biblioteka XX vek, 2014), Kulturni centar Parobrod (Kapetan Mišina 6a), u petak 27. marta u 19 sati. O knjizi govore autorka, Ildiko Erdei, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i Ivan Čolović, urednik Biblioteke XX vek.

Iz Uvoda

U ovoj knjizi su sakupljeni eseji o hrani koje sam objavljivala od devedesetih godina 20. veka. Prvi koje sam počela objavljivati, u rubrici “Vreme uživanja” časopisa Vreme, nisu ušli u ovu zbirku, osim eseja o francuskim sirevima, koji sam oko dvadeset godina docnije drugačije koncipirala. Takođe u knjigu nije ušao tekst uvoda za Apicijevu knjigu recepata koju sam 1989. godine izdala na latinskom i prevela za zagrebačku zbirku klasičnih tekstova Latina&Graeca, jer je sasvim specifično usmeren. Takođe u knjigu nije ušlo istraživanje o kupusu i seksualnosti, koje se pred kraj prošle godine pojavilo na slovenačkom. Neobično mi je žao što moja knjiga recepata Sirotinjska kuhinja, koju sam neposredno pred rat dala u štampu izdavaču “Književna zajednica Novi Sad” nije nikad izašla. Tehnički i drugi uslovi su tada bili takvi da je rukopis jednostavno – bar za mene – nestao. S druge strane, u knjigu je uključeno dosta eseja koji nisu ranije objavljivani, već su inspirisani osnovnom temom i mojim postojećim obradama.

Na moje interesovanje za hranu i njena značenja ključno je uticalo bavljenje rukopisima Veselina Čajkanovića, posebno njegovog rečnika o biljkama, u ranim osamdesetim godinama 20. veka. Posao, koji je podrazumevao proveru grčkih termina, poverio mi je akademik Vojislav Đurić, na preporuku mog učitelja, takođe akademika Milana Budimira. Dok sam pripremala doktorsku disertaciju o prevodima i kalkovima iz grčkog u Vukovom Rječniku, hrana i verovanja o hrani su me veoma zabavljali. Izdala sam mali “samizdat” Vukov kuvar kao poklon prijateljima; godine 2012. sam takav kuvar u malo boljoj opremi izdala u okviru manjeg projekta u Srpskom kulturnom centru “Danilo Kiš” u Ljubljani.

Devedesetih godina i na početku novoga veka predavala sam kurseve o hrani, pre svega iz ugla rituala, verovanja i vizuelnih predstava, u okviru programa antropologije antičkih svetova i antropologije roda na fakultetu za postdiplomske studije humanistike ISH u Ljubljani, koji je bio moja matična institucija, kao i na nekim drugim univerzitetima po svetu. U proleće 2012. godine sam na kursu IUC u Dubrovniku, koji su organizovale moje zagrebačke koleginice, imala predavanje o hrani kao tekstu prevare i zavođenja. Diskusije koje su se razvile bile su za mene veliki podsticaj da eseje o hrani sakupim u jednu knjigu.

Zašto antropologija? Prvo zato što nabavljanje, izbor, priprema i uživanje hrane daju ključne podatke o životu čoveka, o njegovoj antropološkoj strukturi i drugo zato što simbolički upis u hranu, bilo da je reč o ritualima, verovanjima, sujeverju ili naprosto igri, tvori izvestan metaantropološki tekst, autodeskripciju čoveka u različitim istorijskim, društvenim i kulturnim okolnostima. Sećanje na hranu, govor o hrani, pri čemu mislim na sve vrste tekstova/govora o hrani, predstavlja dobar deo našeg individualnog “paketa” sećanja, ponekad odlično i do detalja očuvanog.

Konačno, svet a posebno Evropa danas, u ključnom previranju pre možda korenitih i katastrofalnih promena društvene strukture, upravo u hrani i njenom neverovatno visokom položaju u popularnoj kulturi i u medijima nekako naslućuje najtraumatičniji aspekt promena koje dolaze: knjige o kuvanju se prodaju na uštrb svega drugog objavljivanog, televizije su prepune emisija o kuvanju, kablovska ponuda kanala o kuvanju je izuzetna – sama imam dostup do dva kanala koja 24 sata dnevno emituju isključivo emisije o hrani – tako da bismo slobodno mogli govoriti o savremenome svetu opsednutom hranom i istovremeno obeleženom glađu dobre polovine čovečanstva.

Na strani obilja, kultura hrane danas pruža ubedljive paralele sa jednom drugom kulturom obilja viših slojeva, u kojoj je hrana bila ključan izraz moći – sa helenističkim društvom i onim koje je preuzelo prestižni grčki status hrane, antičkim rimskim. Helenistički svet je odlikovala globalnost: pismenost je podrazumevala pismenost na grčkom jeziku, i svi pismeni su – osim Grka – bili bilingvalni ili trilingvalni, sve do doba kada je i latinski, za vreme Rimskoga carstva, ispunio nišu administrativnog jezika. Kultura je bila globalni sistem znakova i simbola koji su svi prepoznavali širom helenističkog sveta, otprilike od Gibraltara pa do Ganga, i taj sistem bio je preuzet i stalno dopunjavan iz grčke mitologije i kulture.

Prestiž grčkoga je za Atinu značio preživljavanje bez prave moći, političke ili ekonomske, još dobar milenijum posle pada atinske demokratije. Grčki kulinarski stručnjaci, filozofi i naučnici koji su pisali o hrani i načinima ishrane, posebno Pitagora i Hipokrat, bili su osnovni autoriteti za hranu: iz njihovih tekstova proizlaze osnovni koncepti koji su danas od najveće važnosti, kao što su vegetarijanstvo, zdrava hrana, hrana kao lek i terapija, pojam dijete. Helenistički gradovi i dvorovi su, što se hrane tiče, poznavali sve ono što nam danas nude TV programi: polu ili sasvim lude kuvare, kulinarske tekstove, od recepata do kulinarskih putovanja sa ocenjivanjem lokalne hrane, neobične dijete, egzotične sastojke i posebno začine, nadmetanje, moć, novac.

Društvena struktura antičkog helenističkog grada i docnije Rima podrazumevala je grupu koja je živela od darovanja hrane, ili na privatnim gozbama ili prilikom javnog deljenja hrane: lik “parazita”, u osnovnom značenju onoga koji se ne hrani svojim žitom, potiče iz ovakvih društvenih okolnosti. Deljenje hrane ima svoje duboko i tada još uvek važno ritualno značenje: žrtva, bilo da je kuvana od semenja ili da je u pitanju žrtvovana životinja, deljena je učesnicima rituala. Donošenje hrane i pića na zabavu, simposion, je osnovni način organizovanja zabave za muškarce u atinskoj demokratiji: bogati i/ili moćni domaćin preuzima tu ulogu u helenističkom monarhističkom društvu.

U Rimu je parazitizam postao jedan od najvažnijih mehanizama moći, kojim je vlast kontrolisala socijalni mir gradskog stanovništva, plebsa, bez obezbeđenih stalnih izvora prihoda i hrane. Lik kuvara je važan u antičkoj mlađoj komediji; hrana je područje značenja koja otvaraju parodično, lako, humorno razumevanje sveta. Veliki rimski pesnik Vergilije piše pesmu o ajvaru; Horacije opisuje u stihovima obroke sa prijateljima; Katon Stariji uzdiže vrednosti kupusa za vrlog Rimljanina, koji ne bi smeo podleći grčkome luksuzu. Iznosim samo primere koji bez ikakve sumnje govore o ideološkom upisu, pre svega o upisu tekstova moći.

Današnje kulinarske opsesije su isto tako upisane u moć. Za razliku od “stvarnosnih” TV instalacija, koje uglavnom podrazumevaju izazivanje i izražavanje niskih motiva i mizernih karaktera anonimnih ljudi koji time stiču “slavu”, TV kuvanje nužno podrazumea neku veštinu: ako to nije kuvanje samo, onda preostaju ogoljeni mehanizmi moći u ocenjivanju hrane, vođenju emisija, putovanju uz probanje lokalne hrane i slično.

Pljuvanje kuvarskih konkurenata, očita podmitljivost i sistemi mita u ocenjivanju, ždranje, pijančenje, ubijanje životinja pred kamerom, hvalisanje i prostakluk u svim oblicima su sastavni deo medijskog kulinarstva. Dok jedni manijakalno traže zdravlje u hrani, drugi bestidno promovišu industriju, sumnjive sastojke, morbidnu hemiju i prednosti masovne, “đubrišne” hrane: priznajem da je to ponekad pravo olakšanje posle retoričkog trabunjanja koje ocenjivači izvode pred “vrhunskom” hranom i komičnim konstrukcijama na tanjirima u skupim restoranima i pred naduvenim “šefovima”. Posebno zabavan u tome kontekstu je patrijarhalni impuls, koji se u neskriveno netolerantnim oblicima razvija u kulinarskim “arenama”. Sasvim retko se u toj pop-kulinarskoj medijskoj produkciji pojavi i nešto što može imati vrednost antropološkog podatka.

Antropologa i antropologije hrane nema mnogo, što je neobično, jer je ogroman deo antropološke opservacije posvećen upravo pripremanju i trošenju hrane. Da bih razumela hranu, dobro su mi došle teorije o ljudskoj ishrani, pre svega izuzetno originalan pristup Rolana Barta, koji je na nov način čitao klasika francuskog kulinarstva Brija-Savarena. Podela Džeka Gudija na pojaseve siromašne (niske) i visoke kuhinje je ključna za razumevanje sociologije hrane. Marvin Heris je uneo politički element, distribuciju, proizvodnju i reklamiranje hrane kao ključne elemente socijalne konstrukcije, dakle politike. Svakako sam morala uzeti u obzir studije Meri Daglas o prljavom i čistom, premda mi njen napadni moralizam nije odgovarao. Teoretizaciju u širem okviru sam ostavila za knjigu o kupusu i seksualnosti, gde je ritualni aspekt izuzetno važan i u velikoj meri povezan sa dinamikom menjanja definicija i pozicija roda. Praksu – svoju kulinarsku praksu – sam opisala u intervjuu datom Milici Tomić za ProFeminu.

Iz Sadržaja

POVRĆE I VOĆE: Artičoka, Avokado, Bob, Celer, Cvekla, Jabuka i nar, Jagoda, Kajsija, Kesten, Krompir, Kukuruz, Limun, Maslina, Orah, Paprika, Paradajz, Patlidžan, Sočivo, Spanać, Špargla

ZAČINI I DODACI: Bosiljak, Cimet, Lipa, Pomander, Šafran, Zova

JELA I OBIČAJI: Baklava i štrudla, Bombon, Buter, Fondi, Francuski sirevi, Guska, Halva, Hleb, Jogurt, Kecelja, Kečap, Kobasica, Konzerva, Krofna, Majonez, Meni, Meze, Mleko i vino, Novogodišnja večera, Ostrige, Pčele i demokratija, Pijaca, Pršut i šunka, Ratluk, Recept, Riba i krompir-Fish and chips, Roštilj, Salata, Sardine, Sarma, Smola, Suvo voće, Šampanjac, Šef, Torta

Kratka biografija autorke

Svetlana Slapšak je do skoro bila redovna profesorka i koordinatorka studijskih programa na ISH (Institutum Studiorum Humanitatis) u Ljubljani, gde je držala predavanja iz oblasti antropologije antičkih svetova, studija roda i balkanologije. Neke od njenih novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (Študentska založba, Ljubljana, 2000), Ženske ikone XX veka (Biblioteka XX vek, 2001), Ženske ikone antičkog sveta (Biblioteka XX vek, 2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (Centar za ženske studije, Beograd, 2007), Mikra theatrika (MGL, Ljubljana, 2011), Antička miturgija: žene (Biblioteka XX vek, 2013) i Zelje in spolnost (Študentska založba, Ljubljana, 2013).

Biblioteka XX vek

Peščanik.net, 21.03.2015.

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Koalicija protiv diskriminacije najoštrije osuđuje diskriminatornu preporuku Saveza udruženja taksista Srbije da taksisti ne prevoze azilante i podseća da Zakon o zabrani diskriminacije u članu 17 prepoznaje odbijanje pružanja javnih usluga kao oblik diskriminacije.

Aleksandar Bijelić, predsednik Saveza udruženja taksista Srbije, izjavio je za Blic 24. marta 2015: „Preporuka taksistima je da ne voze azilante jer mogu da zapadnu u neprijatnu situaciju. Policija koja zatekne azilante privremeno oduzima vozilo taksisti i sprovodi se sudski postupak“.

Ovakvo disrkiminatorno postupanje Saveza udruženja taksista dodatno doprinosi širenju ksenofobije i netrpeljivosti prema tražiocima azila. Podsećamo na slučaj rasne segregacije u javnom prevozu u Americi 50-ih godina, i izražavamo zabrinutost što se 60 godina kasnije u Srbiji dešava isto.

Preporuka taksistima da ne voze azilante i obrazloženje mogućih problema sa nadležnim organima jasno ukazuju na nepostojanje sistemskog odgovora države na iregularne migracije kao i efikasnog sistema zaštite od diskriminacije.

Koalicija protiv diskriminacije: CUPS, Civil Rights Defenders, Labris, CHRIS, Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, Praxis i Regionalni centar za manjine.

Peščanik.net, 26.03.2015.

Srodni linkovi:

Saša Đorđević – Performans(e) policije

Bojan Gavrilović – Mađarska vižla

Matteo Renzi – Migrantska kriza i Evropa

Saša Đorđević – Zakasnela reakcija

Danas – Humanitarna katastrofa

Nadežda Milenković – Autorsko pravo za izbegavanje

Bojan Gavrilović – Žica

Saša Ilić – O zidovima i ljudima

Heni Erceg – Odredi za čistoću

Svetlana Slapšak – Groblje pored mora

Bojan Gavrilović – Ljudi u plavom i evropski standard

Saša Đorđević – Migranti i (ne)policajci

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Spiegel – Egzodus

Dizajn Slaviša Savić

Dana 3. i 6. aprila 2015. godine, nepoznate osobe postavile su na sajt Peščanika dva teksta, jedan potpisan inicijalima N.P., a drugi imenima naših saradnika Marka Milanovća i Miljane Radivojević. Te tekstove (Čovek “čvrste ruke” pod istragom? i Ko je Saša Mirković?) nije napisao nijedan autor Peščanika, njihovo objavljivanje nisu odobrile urednice Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, niti su ih na sajt postavili webmaster ili sistem administrator Peščanika.

Tekst Ko je Saša Mirković? pojavio se i na sajtu lista Danas, takođe bez znanja urednika i webmastera, uz napomenu da je prenet sa sajta Peščanika.

Na preporuku svog pravnog tima, urednice Peščanika podnele su Odeljenju za visokotehnološki kriminal MUP-a i Višeg javnog tužilaštva krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog neovlašćenog upada u sajt, falsifikovanja sadržaja i lažnog predstavljanja.

Od juna 2014. godine kada smo objavili seriju tekstova u kojima su analizirane doktorske disertacije visokih državnih funkcionera, pa do najnovijeg menjanja sadržaja sajta, Peščanik je pod stalnim napadima koji su u dva slučaja rezultirali izmenom sadržaja; u avgustu 2014. izmenjena je naslovna strana sajta i postavljeni tekstovi pod naslovom “stop lažima”, u novembru 2014. izbrisana su tri teksta o spornim doktorskim disertacijama (kao i njihovi prevodi na engleski jezik).

Peščanik je Odeljenju za visoko-tehološki kriminal MUP-a do sada dva puta dostavljao sve tražene podatke; prvi put kada je sajt rušen neposredno po objavljivanju tekstova o doktorskim disertacijama (jun 2014), a prilikom drugog odlaska u policiju (septembar 2014) dostavili smo IP adresu iz Beograda sa koje je izvršen jedan od napada na sajt i izmenjen njegov sadržaj. Međutim, do danas nismo dobili nikakve informacije o rezultatima istrage. Iz drugih medija smo saznali da je najviši policijski službenik zadužen za borbu protiv sajber-kriminala “uvidom po internet-forumima i komentarisanjem o bezbednosti tog servera (utvrdio) da se radi o nebezbednom serveru, te je urednicima ’Peščanika’ i administratoru savetovano da prezentaciju prebace na zaštićeniji server”.

Od policije ne očekujemo savete bazirane na komentarima po internet-forumima, nego ozbiljnu istragu koja se, naravno, može završiti i neuspešno. Najmanje što očekujemo je da o bilo kakvom ishodu budemo obavešteni.

Peščanik.net, 07.04.2015.

Lale, Arie van’t Riet

Organizacije civilnog društva upozoravaju javnost da Nacrt zakona o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova i Nacrt zakona o policiji sadrže odredbe koje su u direktnoj suprotnosti sa najvišim strandardima pravne zaštite Ustavom zajemčenog prava na zašitu podataka o ličnosti, kao i da u značajnoj meri urušavaju demokratske odnose u društvu, a posebno u lokalnoj zajednici.

Da bi se nedostaci nacrta zakona uklonili, organizacije civilnog društva koriste priliku da u javnoj raspravi o ovim zakonskim tekstovima predlože izmene i dopune pojedinih pravila, i to:

1. Odredbe o pravima lica čiji se podaci obrađuju (članovi 8. i 9. Nacrta zakona o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova), po svojoj sadržini moraju da odgovaraju odredbama o pravima lica garantovanim opštim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. To znači da bi pojedincu o kome se prikupljaju podaci moralo da se garantuje:

– prvo, niz prava na obaveštenje u vezi sa obradom podataka, a ne samo navedena dva prava;

– drugo, pravo na uvid u dokument koji sadrži podatke o njemu, kao i pravo na kopiju tog dokumenta; i

– treće, niz prava u vezi sa radnjama obrade, a ne samo navedeno pravo na ispravljanje i brisanje podataka.

2. S tim u vezi, u uvodnom delu Nacrta zakona o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova neophodno je upisati odredbu koja na najopštiji način neposredno upućuje na primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, i to u pogledu pravila o obradi podataka (dopuštenost, način, svrha i srazmernost obrade), pravima lica o kojima se podaci obrađuju i ovlašćenjima Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti. Ova odredba bi imala za cilj da poveže dva pravna režima i učini jasnim njihov međusobni odnos.

3. Kad se radi o odredbi člana 28. Nacrta zakona o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova neophodno je izvršiti sledeće izmene:

– ovlašćenje za obradu podataka od značaja za rad policije u zajednici potrebno je izričito osloniti na odredbu člana 6. Nacrta zakona o policiji koja uređuje ovo pitanje;

– prethodno je potrebno na precizniji način urediti rad policije u lokalnoj zajednici, i u tom smislu u članu 6. Nacrta posebno istaći načelo dobrovoljnosti u saradnji između policajaca i predstavnika lokalne zajednice, a zatim i objasniti novoustanovljene pojmove, kao što je “samoorganizovani pojedinac”, odnosno uskladiti pojedine pojmove sa zakonskom terminologijom (udruženja, umesto nevladinih organizacija i sl.);

– najzad, radi “razvijanja partnerstva u zajednici”u članu 28. Nacrta zakona o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova, neophodno je izričito propisati da je prikupljanje i obrada podataka o odgovornim licima u organima, ustanovama i “nevladinim organizacijama”, kao i o “manjinskim i drugim organizovanim grupama i samoorganizovanim pojedincima”, pravno dopuštena samo na osnovu saglasnosti ovih lica. Na ovaj način bi se princip dobrovoljnosti u daljoj izgradnji odnosa između policije i građana u potpunosti sačuvao od politički besmislenog urušavanja.

Beograd, 9. april 2015.

Saopštenje potpisuju: Koalicija za pristup pravdi i Koalicija protiv diskriminacije.

Koaliciju za pristup pravdi čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, NUNS i Praxis.

Koaliciju protiv diskriminacije čine: Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava, Mreža odbora za ljudska prava (CHRIS network), Udruženje studenata sa hendikepom, Gayten LGBT, PRAXIS i Regionalni centar za manjine.

Saopštenju se pridružuju:Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, NVO Peščanik i Parada ponosa Beograd.

Peščanik.net, 09.04.2015.

Whirling dervishes

Biti u Sarajevu u proleće kada behari cvatu je velika privilegija. Međutim, kada posedujete pasoš zemlje koja je ovaj divan i veseo grad sistematično uništavala preko tri godine mnogo toga vas u ovom gradu suočava sa uznemirujućim osećajem težine, mučnine i stida. Sarajevo se danas, dvadeset tri godine posle početka opsade, nakon zimskih meseci budi kao medved iz dubokog zimskog sna. Građani su svesni da su zbog velikog broja turista proleće i leto vreme kada mogu da zarade pristojan novac nevoljno prihvatajući ulogu ratnih žrtava nesposobnih da stvore funkcionalnu i odgovornu državu; ulogu u koju su ih uspešno ugurali srpski nacionalisti i “evropski kolonijalisti” uz pomoć domaćih političara. Etnonacionalističke partije svakodnevno agresivno nameću identitetsku politiku ostavljajući po strani egzistencijalna pitanja i ekonomski razvoj, pitanja koja zapravo najviše zanimaju građane Bosne i Hercegovine (BiH). Manipulacijom identitetske politike i zloupotrebom postratnih osećanja domaća politička garnitura i međunarodni gospodari sudbina “običnih” i “malih” ljudi pune svoje džepove sejući za sobom glad i bedu. Napori da država postane ekonomski samoodrživa praktično da ne postoje. Aktuelna politika koju vode političari Federacije BiH se svodi na razglabanje o prošlosti i pitanje identiteta bez svesti o sutrašnjici, o budućnosti, zbog čega su građani Sarajeva primorani da put iz teške situacije traže u nametnutim (samo)viktimizujućim predstavama. “Turizam rata” je apsolutno dominantan, dok se status kolonije mučno očitava kada veliki broj evropskih birokrata na privremenom radu u BiH zajedno s kauč surferima i pomodnim hipsterima željnih “sigurne” egzotike zaposednu grad kako bi noć proveli opuštajući se uz sevdalinke i samozadovoljno gledali domaće stanovništvo poput životinja u zoološkom vrtu u njihovom karasevdahu i siromaštvu. Takođe, Sarajlije su zbog ekonomskog stanja primorane da u sve većoj meri pristaju na prinudnu orijentalizaciju i ekscentrične potrebe evropocentričnog konzumerizma, prodajući Sarajevo kao grad iz 1001 noći na periferiji Evrope, kao dozvoljeno zabranjeno voće na međi između orijenta i hrišćanske Evrope gde možete da uživate u orijentalnim gurmanlucima i slastima turskih slatkiša i da osetite “miris” šiše, rata i orijenta, a da ne napustite evropski kontinent. Ovakva slika Sarajeva i pored njegove prelepe i značajne osmanske zaostavštine ne odgovara činjenici da je ovaj grad pre svega evropski grad i da je prirodno da se u tom pravcu i razvija, naravno, ne zanemarujući svoje islamsko nasleđe. Na kraju, gledajući iz perspektive islamske civilizacije najveća specifičnost južnoslovenskih muslimana i mogućnost njihovog doprinosa samoj islamsko-orijentalnoj civilizaciji je ležala, a i dalje leži, u činjenici da su oni autohtoni Evropljani i da su kao takvi oduvek predstavljali značajan most između dve komšijske civilizacije.

Međutim, za “bolesno” stanje u kome se danas nalaze Sarajevo i BiH apsolutno najveću krivicu i dalje snosi maligna i destruktivna politika koju preko sto godina vodi Srbija. Republika Srpska se nije distancirala od ratne politike “Velike Srbije” koja se vodila idejom etnički čiste teritorije s ciljem da je pripoji Srbiji. Politika koju Dodik danas vodi ima za cilj opstrukciju državnog uređenja i držanje BiH u blokadi s idejom da “mirnim” sredstvima dovede do njenog kolapsa kako bi se ostvarili nezavisnost Republike Srpske i njeno sjedinjenje sa Srbijom. Ideja “Velike Srbije” koja nije dovršena za vreme rata devedesetih godina se odlučno sprovodi i u “miru”. Zbog podrške srpskih vlasti Republici Srpskoj, Sarajevo je i danas posle dvadeset tri godine od početka opsade i dalje grad koji je na bolesno perverzan način pod srpskom blokadom. Stanje u kome se nalaze Sarajevo i BiH nepogrešivo ukazuje i na odgovornost građana Srbije koji svojom višedecenijskom podrškom velikosrpskoj politici i danas odobravaju iredentističku politiku Republike Srpske. Međutim, oni koji se u Srbiji nadaju raspadu BiH morali bi da znaju da ako bi se jednog dana i pretočila u stvarnost toliko priželjkivana nebeska velika Srbija koja bi obuhvatila sve Srbe u jednoj državi, do njene realizacije bi došlo na jedan krajnje “nenebeski” način – genocidom i najvećom klanicom nedužnih civila nakon Drugog svetskog rata na tlu Evrope. Svako ko u Srbiji ima imalo morala i integriteta morao bi da se odlučno suprotstavi mogućem sjedinjavanju Srbije s etnički očišćenom teritorijom natopljenom krvlju nedužnih civila. Jedna od ključnih uloga za opstanak BiH je tokom istorije uvek bila na Beogradu. Kao što je Beograd najodgovorniji za bezumno razaranje BiH tokom devedesetih godina, tako je i danas politika Srbije prema Republici Srpskoj jedan od najvažnijih preduslova za normalizaciju prilika u BiH. Beograd mora da bespogovorno prekine podršku višedecenijskoj iredentističkoj politici koju danas personifikuje Milorad Dodik. Ključnu ulogu u tom procesu bi morale da imaju nove snage, to jest, mladi ljudi u Srbiji, što je, kako trenutno stoje stvari, maltene nemoguće zbog njihove apolitičnosti i nezainteresovanosti za suočavanje s gresima iz prošlosti naroda kome pripadaju.

Šetajući Sarajevom i gledajući u zgrade koje su i dalje pune rupa od snajperskih hitaca i gelera ne mogu a da ne osetim dodatan stid zbog svesti da u Beogradu nije “in” da se priča o mučnim temama poput odgovornosti Srbije za opsadu Sarajeva, već je jednostavnije da se primeni opšta relativizacija i da se pribegne amneziji i indolentnosti. Pored sveprisutnog konformizma, problem kod mlađih generacija predstavlja i neznanje, i što je još važnije odsustvo želje da se suoče s činjenicama o političkoj odgovornosti koju Srbija ima za stanje u regionu. Posledica “slepila” kod mlađih generacija se očitava u zastrašujućoj relativizaciji prošlosti koja izaziva osećaj da i dalje uveliko živimo u mraku.

Naravno, načelnik generalštaba neće nikada odgovarati za potencijalno počinjene zločine jer uživa apsolutnu zaštitu vlasti, kao i prećutnu saglasnost srpskog naroda s politikom Srbije iz devedesetih godina. Isto tako ni Aleksandar Vučić nikada neće snositi nikakvu odgovornost za svoje političko delovanje tokom ratnih godina, kao ni za aktivno podržavanje ratnih zločinaca Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Garant Aleksandru Vučiću da nikada neće biti suočen s odgovornošću za svoje postupke je sam srpski narod, koji ga je nagradio za njegovo političko delovanje ubedljivom pobedom na izborima. Ovakvo stanje pokazuje bolje nego ikada simpatije koje srpski narod suštinski gaji prema ratnohuškačkoj politici “Velike Srbije”, koja je uvidevši “greške” iz prošlosti doživela kvazi katarzu pokajanja i transformaciju u proevrospku politiku s ciljem da nastavi da traži ostvarenje velikosprskih ideja drugim sredstvima nekada u budućnosti. Zbog toga ne treba biti u iluziji da građani Srbije nisu svesni da je Aleksandar Vučić i dalje isti onaj opsesivno agresivni političar ultranacionalističkih opredeljenja, koji je do pre koju godine branio Radovana Karadžića i lepio plakate najvećeg “srpskog heroja” Ratka Mladića preko imena ulice Zorana Đinđića. Svi u Srbiji znaju da je to isti onaj mladić koji se devedesetih godina vozio po obodima opkoljenog Sarajeva u džipu na kojem je trofejno stajala lobanja ubijenog Bošnjaka.

U izjavi datoj Slobodnoj Evropi i poslednjem tekstu objavljenom na sajtu Peščanika Vesna Pešić je sjajno ukazala na dve krucijalne stvari koje svedoče da je Srbija i dalje u kandžama nacionalističke politike i sistema vrednosti gde se naređenje ne odbija ma kakvo god ono bilo. Vučićevo ultranacionalističko uverenje – “Mi” nasuprot “oni” – nepogrešivo odaju “sitnice“ poput ideje o spasavanju petodnevne bebe “druge veroispovesti”, koja je nastradala u padu helikoptera kao posledica nemanja hrabrosti generala Bandića da odbije naređenje ministra odbrane Gašića da helikopter sleti na Surčinski aerodrom. Na isti način tokom ratova devedesetih godina uposlenici danas “reformisane” vojske nisu imali hrabrosti (ili nisu želeli) da odbijaju najstravičnija naređenja pretpostavljenih, koja su na kraju (in)direktno rezultirala najužasnijim pokoljima civilnog stanovništva na prostorima BiH, Kosova i Srbije i najdužom opsadom jednoga grada u modernoj istoriji.

Ovih dana je prošla još jedna godišnjica opsade Sarajeva. U Srbiji se malo ko i setio ovog užasnog dana. Ako su mediji i preneli vest o godišnjici, ona je bila sporedna i bezlična kao da Srbija nije imala nikakve veze s višegodišnjim silovanjem građana Sarajeva i tog divnog grada. Situacija u kojoj se Srbija danas nalazi predstavlja potpuni poraz pravde i odsustvo morala i ljudskosti. Ona tragično svedoči o suštinskoj opredeljenosti srpskog naroda za nacionalističku politiku ekstremno desničarskih ideja, kao i o odsustvu najelementarnije potrebe građana Srbije za pokajanjem i suočavanjem s prošlošću. Ove gorke činjenice, nakon mnogih proživljenih užasa, bi najpre u budućnosti morali da budu svesni narodi koji žive sa Srbima i pored njih, te da budu u stalnom stanju pripravnosti na moguće aktiviranje bezumne velikosrpske politike.

Peščanik.net, 11.04.2015.

Foto: Peter Mautsch

Od 248 radnika Naftne industrije Srbije koji su proglašeni tehnološkim viškom, njih oko 90 su osobe sa invaliditetom. U NIS-u tvrde da su oni obavljali administrativne poslove za kojima je prestala potreba. Zbog pada profita i krize u naftnoj industriji, neophodno je sprovođenje programa tehnološkog viška i sve je urađeno u skladu sa zakonom o radu i kolektivnim ugovorom, kažu u ovoj kompaniji. …

Dragan Šarac, koji je u tom statusu od 2007. godine nakon trovanja benzenom, kaže da se ovo dešava jer ih više ne štiti socijalni program koji je važio do 31 decembra 2014. godine.

“27 godina radio sam u 3 smene, radio i u noći kada je bombardovana Energana, učestvovao u obnovi fabrike a nagrađen sam tako što sam se razboleo i sada kada dobijem otkaz, nemam gde da se zaposlim”, kaže Dragan.

“Svi smo mi znali da će doći trenutak otpuštanja. Ali NIS ne poštuje međudržavni ugovor i socijalni program koji reguliše status osoba sa invaliditetom i njihovu otpremninu, kaže Čedomir Pavlović, jedan od onih koji su ostali bez posla.

Na osnovu međudržavnog ugovora NIS je davao najveće otpremnine od oko 700 evra po godini staža, što su mnogi iskoristili. Međutim, situacija se promenila .

“U međuvremenu je menjan zakon i sada su te otpremnine smanjene. Ovo što ti ljudi traže nema u međudržavnom sporazumu ali o njihovoj zaštiti treba da brine sindikat NIS-a”, mišljenja je Jelica Putniković, glavni urednik Balkan magazina.

U sindikatu NIS-a kažu da je poslodavac postupio u skladu sa novim zakonom o radu. Jedino što je sindikat mogao da uradi bilo je da u kolektivnom ugovoru obezbedi otpremninu od 400 evra po godini staža što je više nego u drugim firmama.

“Nema mogućnosti da se vrate na posao jer su već proglašeni tehnološkim viškom, a alternativa u smislu prebacivanja na upražnjena radna mesta ne postoji”, kaže Ljiljana Tanasković iz jedinstvene sindikalne organizacije NIS-a.

Međutim, osobama s invaliditetom NIS-a ne odgovara ni otpremnina od 400 evra po godini staža jer im je socijalni program koji je do nedavno važio garantovao 825 evra.

RTV, 10.04.2015.

Peščanik.net, 13.04.2015.

Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Model zakona o pravima civilnih žrtava povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine nastao je sa ciljem pružanja pomoći, podrške i zaštite osobama koje su kao civili stradale tokom ratova i u vezi sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji, kao i sa ciljem priznavanja njihovih patnji. Rešenja predložena ovim Modelom su prilagođena potrebama žrtava^[1] i zasnovana su na višegodišnjem praćenju nedostataka važećeg Zakona i preprekama sa kojima se žrtve suočavaju u nameri ostvarivanja svojih prava.

Model zakona je nastao zahvaljujući podršci Civil Rights Defenders i u saradnji partnerskih organizacija Centra za unapređivanje pravnih studija (CUPS) i Fonda za humanitarno pravo (FHP). Na izradi Modela zakona bili su angažovani Saša Gajin i Tanja Drobnjak kao pravna konsultantkinja, zajedno sa Sandrom Orlović, Milicom Kostić i Petrom Žmakom iz FHP.

Polaznu osnovu izrade Modela zakona dala je ekspertiza FHP koji je, od 2000. godine do danas u postupcima za naknadu štete i za ostvarivanje prava po Zakonu o pravima civilnih invalida rata, zastupao preko 1.000 žrtava ratnih zločina, torture, nezakonitog pritvora, prinudne mobilizacije i drugih teških kršenja ljudskih prava počinjenih tokom ratova i u vezi sa ratovima u Bosni i Hercegovini (BiH), Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu. FHP je ujedno obezbedio analizu važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata, uporednopravnu analizu, kao i prikaz činjeničnog i pravnog okvira na kom se rešenja sadržana u Modelu zakona zasnivaju.

Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), koji je usledio nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije u junu 1991. godine, rezultirao je sa nekoliko međunarodnih i unutrašnjih oružanih sukoba – u Sloveniji (jun-jul 1991), Hrvatskoj (1991-1995), Bosni i Hercegovini (1992-1995), na Kosovu (1998-1999) i u Makedoniji (februar-avgust 2001). Ratovi u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu obeleženi su sistematskim zločinima počinjenim nad civilnim stanovništvom.

Srbija je igrala aktivnu ulogu u gotovo svim oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Uz pomoć srbijanskog rukovodstva, na čijem čelu se nalazio predsednik Srbije, a kasnije i predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodan Milošević, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (BiH) su uspostavili svoje političko-teritorijalne jedinice u nameri da ih izdvoje iz sastava ovih država. Područje pod srpskom kontrolom u Hrvatskoj je vraćeno pod suverenitet hrvatskih vlasti nakon dve vojno-policijske akcije Hrvatske vojske, „Bljesak“ i „Oluja“, u maju i avgustu 1995. godine. Oružani sukob u BiH je okončan u novembru 1995. godine. Oružani sukob na Kosovu, koji je započeo početkom 1998. godine, završen je u junu 1999. godine nakon vazdušne intervencije NATO protiv SRJ.

U oružanim sukobima koji su vođeni na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine, život je izgubilo više od 130.000 osoba, oko 4,5 miliona osoba je izbeglo ili se raselilo, dok se u regionu i dalje traga za oko 12.000 nestalih osoba. Skoro 6.000 građana Srbije i Crne Gore je izgubilo život ili nestalo u ratovima 1990-ih. U tom periodu, u Srbiju je tokom sukoba u Hrvatskoj i BiH i po njihovom okončanju izbeglo više od pola miliona izbeglica, dok je u periodu od 1999. do 2005. godine sa Kosova došlo više od 200.000 interno raseljenih lica, čime je Srbija postala zemlja sa najvišim brojem izbeglica u Evropi i jedna od pet na svetu sa najdugotrajnijom izbegličkom krizom. Posebna karakteristika ratova vođenih na teritoriji Hrvatske, BiH i Kosova su mnogobrojni ratni zločini i masovna gruba kršenja ljudskih prava – ubistva civila, prisilni nestanci, držanje civila u koncentracionim logorima, sistematsko silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja, itd.

Osnovni principi i pravila međunarodnog prava ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije. Pravo žrtava na reparacije je čvrsto utemeljeno u međunarodnom, ali i u domaćem pravu. Obaveza države da žrtvama kršenja ljudskih prava obezbedi reparacije proizlazi iz međunarodnih konvencija iz oblasti ljudskih prava koje je Srbija ratifikovala i temeljnog pravnog načela odgovornosti za učinjenu štetu.

Član 35. stav 2. Ustava Republike Srbije glasi: „Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.“

Član 69. stav 1. Ustava Republike Srbije glasi: „Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.“

Obaveza obeštećenja žrtava kršenja ljudskih prava je sadržana u brojnim međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima koje je Srbija ratifikovala: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (članovi 2 i 9), Međunarodna konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije (član 6), Konvencija protiv mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja (član 14), Konvencija o pravima deteta (član 39). Pravo žrtava na reparacije garantovano je i regionalnim mehanizmima za zaštitu ljudskih prava, odredbama Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (članovi 13 i 41), kao i Evropskom konvencijom o obeštećenju žrtava nasilja (članovi 2 i 4) koju Srbija nije ratifikovala ni pet godina nakon što ju je potpisala. Ovo pravo garantovano je i praksom međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava: Evropskog suda za ljudska prava, Komiteta Ujedinjenih nacija (UN) protiv torture, Komiteta UN za ljudska prava i Komiteta UN za eliminaciju rasne diskriminacije.

Član 91 Prvog dopunskog protokola uz Ženevske konvencije, koji je na pravnoj snazi u Srbiji od 1978. godine, glasi: „Strana u sukobu koja povredi odredbe Konvencija ili ovog protokola biće, u zavisnosti od slučaja, obavezna da plati obeštećenje. Ona će biti odgovorna za sva dela koja učine lica koja se nalaze u redovima njenih oružanih snaga.“

Republika Srbija je 2013. godine potpisala Deklaraciju protiv seksualnog nasilja u ratu, čime se obavezala da, između ostalog, ovim žrtvama obezbedi pomoć i negu, uključujući zdravstvenu i psihosocijalnu zaštitu. Deklaracija UN o osnovnim načelima pravde za žrtve krivičnih dela i zloupotrebe ovlašćenja iz 1985. godine predviđa sledeća prava žrtava:

– pravo na tretiranje s poštovanjem i pravo na priznanje patnje;

– pravo na odgovarajuće službe podrške, uključujući neophodnu materijalnu, medicinsku, psihološku i socijalnu pomoć;

– pravo na pravnu pomoć;

– pravo na zaštitu fizičke sigurnosti i privatnosti;

– pravo na restituciju ili naknadu pretrpljene štete ili gubitka, naknadu troškova nastalih kao posledica viktimizacije, pružanje usluga ili povraćaj prava;

– pravo na naknadu štete od strane počinioca i države, koja uključuje finansijsku naknadu za žrtve koje su pretrpele znatne fizičke povrede ili narušavanje fizičkog ili mentalnog zdravlja i za njihove porodice, a naročito lica izdržavana od strane osoba koje su umrle ili pretrpele trajna fizička ili mentalna oštećenja usled viktimizacije.

Generalna skupština UN je u Rezoluciji iz 2006. godine, pod nazivom Osnovna načela i smernice u vezi sa pravom na pravni lek i reparacije za žrtve teških kršenja međunarodnog prava ljudskih prava i ozbiljnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava, precizirala obavezu država da obezbede učinkovita sredstva za zaštitu žrtava, uključujući i pravo na različite oblike reparacija. Rezolucija ukazuje na pet osnovnih oblika reparacija: restitucija, rehabilitacija, kompenzacija, različiti oblici pružanja zadovoljštine (obustavljanje kršenja prava, utvrđivanje i objavljivanje činjenica o kršenjima ljudskih prava, uvođenje ovih činjenica u obrazovne materijale, potraga za nestalima, komemoracije, javna izvinjenja) i garancije za neponavljanje nedela.

Imajući u vidu da je Republika Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i da je za napredak u tom svojstvu neophodno da uskladi svoje zakonodavstvo sa pravnim tekovinama Evropske unije, važno je izdvojiti Direktivu Saveta o kompenzaciji za žrtve krivičnih dela iz 2004. godine i Direktivu Evropskog parlamenta i Saveta o uspostavljanju minimalnih standarda u vezi sa pravima, podrškom i zaštitom žrtava krivičnih dela iz 2012. godine, koje žrtvama garantuju pravo na kompenzaciju, besplatnu pravnu pomoć, zdravstvenu i psihosocijalnu zaštitu.

Zaštita osnovnih ljudskih prava i sloboda koje je Srbija obavezna da garantuje prema međunarodnom, ali i domaćem pravu podrazumeva i obavezu države da spreči njihovo kršenje. Osobe koje su proživele grubo kršenje ljudskih prava, kao i njihove porodice, imaju pravo na pravdu, na podršku i poštovanje društva, na pravičnu i adekvatnu naknadu za pretrpljene strahote, psihološku, medicinsku i pravnu pomoć, a pre svega pravo na društveno priznanje patnje i počinjenog zločina.

Preuzmite PDF integralnog teksta modela zakona

Centar za unapređivanje pravnih studija, Fond za humanitarno pravo, april 2015.

Peščanik.net, 18.04.2015.

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Povodom oslobađajuće presude za zločin u Skočiću (BiH)

Sudsko veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu (Veće) je 16. juna 2015. godine u ponovljenom postupku donelo presudu kojom je šest optuženih bivših pripadnika jedinice „Simini četnici“ oslobodilo od optužbe za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, izvršen tokom jula meseca 1992. godine u Skočiću (BiH). Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da ova presuda, uz više drugih oslobađajućih i ukinutih presuda za ratne zločine, ukazuje na ozbiljne sistemske probleme u postupcima za ratne zločine u Srbiji, koji čine da Srbija postaje sigurno utočište za počinioce najtežih zločina tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) teretilo je optužene da su 12. jula 1992. godine, po dolasku u selo Skočić, zajedno sa drugim NN pripadnicima jedinice, prvo eksplozivom srušili džamiju, a zatim u jednoj kući okupili sve meštane Rome koji su se zatekli u selu, među kojima je bilo dece, žena i starijih muškaraca. Od njih su oduzeli vrednije stvari, a zatim ih tukli rukama, nogama i kundacima pušaka. Tu su ubili Arifa Nuhanovića. U isto vreme, pojedini pripadnici jedinice silovali su devojku od 20 godina i devojčice od 15 i 12 godina (zaštićene svedokinje-oštećene „Alfa“, „Beta“ i „Gama“), a zatim su ih sproveli u kuće u kojima su bili smešteni pripadnici jedinice. Okupljene meštane su odvezli do jame na mestu zvanom Hamzići. Pojedinačno su ih izvodili iz kamiona, ubijali noževima i hicima iz vatrenog oružja i bacali u jamu. Na taj način su ubili 27 osoba. Tada osmogodišnji dečak Zijo Ribić je ranjen, ali je uspeo da preživi. Optuženi su tokom narednih meseci oštećene „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“ prisilno držali u jedinici i primoravali ih da im spremaju hranu, čiste kuće u kojima su boravili i peru im odeću, a optuženi Zoran Alić, Zoran Đurđević i Tomislav Gavrić, zajedno sa NN pripadnicima jedinice, u više navrata su ih silovali i seksualno ponižavali.

U februaru 2012. godine, Veće je donelo osuđujuću presudu i optužene osudilo na višegodišnje kazne zatvora. Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda ukinulo je u julu 2014. godine ovu presudu i odredilo ponovno suđenje.

Predsedavajuća Veća, sudija Vinka Beraha-Nikićević, tokom usmenog obrazlaganja presude navela je da je Veće u ponovljenom postupku postupilo po primedbama iz odluke Apelacionog suda iz jula 2014. godine. Predsedavajuća je u pogledu gotovo svih događaja opisanih u optužnici rekla da je utvrđeno da su se oni dogodili, kao i da su optuženi bili na licu mesta, ali da TRZ nije izvelo dokaze u pogledu konkretnih radnji svakog od optuženih.

FHP smatra da je niz pravnih zaključaka Veća neprihvatljiv sa stanovišta izvedenih dokaza i ranije sudske prakse u predmetima ratnih zločina. Tako je za ubistvo civila u mestu Hamzići sud ustanovio da, uprkos tome što su optuženi bili na mestu pogubljenja, njihova krivična odgovornost ne može biti utvrđena jer TRZ nije izvelo dokaze u vezi sa konkretnim radnjama koje su preduzimali optuženi. Suprotno tome, u ranije pravosnažno okončanim predmetima Sjeverin, Lički Osik i Bihać sud je zauzeo drugačije stanovište. Naime, sudska veća su u ovim predmetima za odlučujuću okolnost uzela činjenicu da su izvršioci delovali u grupi koja je izvršila zločin, a da su pripadnici grupe postupali sa istim ciljem i umišljajem, pa se zbog toga radnje svakog od pripadnika te grupe ne moraju do detalja razjasniti.

FHP ističe da se sadašnjim standardom dokazivanja saizvršilaštva u predmetima ratnih zločina koji je utvrdio Apelacioni sud u Beogradu, TRZ-u za dokazivanje odgovornosti pojedinačnih članova grupe koja vrši zločine postavljaju teško ispunjivi zahtevi. Drugim rečima, sadašnji stav suda u vezi sa saizvršilaštvom u predmetima ratnih zločina u praksi dovodi do amnestije za brojne počinioce ratnih zločina koji su, po pravilu delujući u grupama sa zajedničkim ciljem, izvršavali masovne zločine nad civilima.

Zaključak suda da u odnosu optuženih prema žrtvama-zaštićenim svedokinjama nije bilo nečovečnog postupanja je krajnje uvredljiv za žrtve. Sud je pri donošenju ovog zaključka ignorisao način na koji su one zarobljene – uz silovanje i gledanje patnji svojih najbližih, kao i činjenicu da su, u dugom vremenskom periodu uplašene za sudbinu svojih najbližih i vlastiti život, stalno bile izložene batinama i seksualnom nasilju, primoravane da onima koji ih drže u takvoj situacijiu peru, kuvaju i spremaju. Okolnosti života i patnje zaštićenih svedokinja u dužem vremenskom periodu potvrdila je i svedokinja odbrane, Senija Bećirević, rekavši da su oštećene morale da peru i čiste, pod pretnjom da će, ako to ne rade, „dobiti batina“.

Posebno zaprepašćuje oslobađajuća presuda u odnosu na silovanje zaštićenih svedokinja. Sve oštećene su tokom svedočenja iznele činjenice o silovanjima koje su preživele i navele ko ih je od optuženih i u kojoj situaciji silovao. Da su svedokinje-oštećene silovane potvrdila je i svedokinja odbrane Senija Bećirević. Tokom izricanja presude predsednica Veća se osvrnula samo na iskaz ključne svedokinje „Alfa“ i iznela ocenu da je on nepouzdan jer je svedokinja svedočila uopšteno, neprecizno i da je menjala svoj iskaz. FHP smatra da je iskaz svedokinje „Alfa“ u pogledu bitnih okolnosti i činjenica uverljiv, a da se pojedine razlike mogu pripisati proteku vremena i psihičkom stanju svedokinje tokom svedočenja, kakvu je ocenu dalo i veće koje je donelo osuđujuću presudu u prvom postupku.

FHP podseća da je oslobađajuća presuda u predmetu Skočić jedna u nizu spornih presuda donetih od strane Veća za ratne zločine u poslednje vreme. U poslednje dve i po godine ukinuto je sedam presuda sa 49 počinilaca i doneto sedam oslobađajućih presuda (od kojih su tri nepravosnažne). U isto vreme, doneto je osam osuđujućih presuda (od kojih su tri nepravosnažne), mahom u predmetima sa malim brojem počinilaca i zločinima manjih razmera. Vrhovni kasacioni sud je ukinuo pravosnažnu presudu u predmetu Ovčara. Sve ovo, uz činjenicu da je u poslednjih nekoliko godina opao i intenzitet tužilačkog rada, odnosno da se na godišnjem nivou optuži u proseku po deset osoba, slika suđenja za ratne zločine u Srbiji danas je poražavajuća. Trend ukidanja presuda i ponavljanja suđenja, kao i malog broja optužnica, šalju poruku preživelima i porodicama žrtava ratnih zločina da u Srbiji ne očekuju pravdu za ono što su preživeli.

Dobre vesti za počinioce ratnih zločina.

Fond za humanitarno pravo, 17.06.2015.

Peščanik.net, 18.06.2015.

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Odšteta kosovskim Albancima zbog kršenja ljudskih prava

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je dve presude kojim je naložio Republici Srbiji da na ime naknade štete zbog odgovornosti za torturu i nezakonito lišenje slobode koje su izvršili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), isplati šestorici kosovskih Albanaca iz Glogovca odštetu u rasponu iznosa od 125.000 do 370.000 dinara. Mada je odlukama utvrđeno pravo na odštetu zbog kršenja osnovnih ljudskih prava, Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da su dosuđeni iznosi neopravdano niski i da obrazloženja presuda ukazuju na nameru umanjivanja odgovornosti države za rasprostranjenu torturu nad kosovskim Albancima tokom 1999. godine. Advokati FHP-a su uložili žalbe na ove presude Apelacionom sudu u Beogradu.

Pripadnici MUP-a lišili su slobode Behrama Sahitija, Elmira Musliua, Envera Balecija i trinaestogodišnjeg Fatona Halilaja 28. maja 1999. godine u njihovim kućama i odveli ih u jedno stovarište u Glogovcu, gde su zatekli nekoliko desetina muškaraca privedenih na isti način. Policajci su ih tu tukli palicama i metalnim šipkama. Takođe, nisu im dali da jedu ni piju dva dana koliko su proveli u tom objektu. Nakon uzimanja podataka, policajci su ih sproveli u zatvor u Lipljanu. Tu su boravili oko dve nedelje i tokom tog perioda policajci su ih svakodnevno tukli. Spavali su na betonskom podu u sobama koje su bile prenatrpane pritvorenicima i nisu im dozvolili da se okupaju sve vreme boravka u zatvoru. Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, pripadnici MUP-a su autobusom Behrama, Elmira, Envera i Fatona, zajedno sa stotinama drugih albanskih muškaraca, prevezli u zatvor Zabela u Požarevcu. Prilikom ulaska u zatvor, policajci su ih tukli u tzv. špaliru i neki od muškaraca su se tom prilikom onesvestili od siline udaraca. Tokom boravka u Zabeli ponovo su spavali na podu. Gotovo svakodnevno su bili izloženi zlostavljanju. Dnevno su dobijali po malo hleba i nije im bilo dozvoljeno da održavaju higijenu, pa se većina zarazila vaškama i šugom. Enver Baleci je u zatvoru u Požarevcu proveo godinu dana, Sahiti i Musliu su pušteni nakon deset meseci, a Faton Halilaj posle pet ili šest meseci. Tokom boravka u pritvoru nisu saslušavani, niti je protiv njih vođen ikakav postupak. Gotovo identičan tretman su doživeli i Sadik Limani i njegov bratanac Agim. Zbog mučenja i surovog postupanja prema njima, svih šest muškaraca danas trpe ozbiljne psihičke i fizičke posledice po svoje zdravlje.

FHP je 2010. godine u ime bivših pritvorenika podneo tužbe protiv Republike Srbije, tražeći naknadu štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjene životne aktivnosti, kao posledice torture i neosnovanog boravka u pritvoru, u iznosima između 400.000 i 500.000 dinara. Sud je u oba ova predmeta sve ponuđene dokaze prihvatio kao verodostojne, iskazima tužilaca je poklonio veru, a nalaze i mišljenja sudskih veštaka u oba slučaja ocenio kao logične, nepristrasne i izvedene u skladu sa pravilima struke. Veštaci specijalisti neuropsihijatrije su kod svih tužilaca konstatovali ozbiljne i trajne zdravstvene tegobe, koje su prouzrokovane boravkom u pritvoru i izloženošću torturi, te su procenili da će njihovo lečenje najverovatnije trajati doživotno.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima (član 200, stav 2), prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, „sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom“.

Prvi osnovni sud je u obrazloženju presuda naveo da je cenio stepen umanjenja životne aktivnosti kod svakog od tužilaca, kao i životnu dob u vreme lišenja slobode, posebno navodeći da je Faton Halilaj u vreme lišenja slobode bio maloletan, kao i to da će svi oni posledice trpeti tokom čitavog života. Pa ipak, Sud nije u potpunosti usvojio tužbene zahteve, smatrajući da su traženi iznosi previsoko postavljeni i da bi njihovo dosuđivanje bilo „u suprotnosti sa ciljem naknade štete i njenom društvenom svrhomˮ. Za ovakav zaključak Suda izostalo je obrazloženje.

Sud je u oba predmeta našao da je država odgovorna za nezakonito postupanje državnih organa, ali ne zbog mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja u uslovima nezakonitog pritvora, kako je navedeno u tužbi, već zbog neosnovanog lišenja slobode. Naime, Sud je naknadu štete dodelio „za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti koja je nastala kao posledica neosnovanog lišenja slobode“ [kurziv FHP], ističući da su tužioci trpeli strah za život i zdravlje visokog intenziteta usled činjenice da su bili privedeni i u „pritvorskim uslovima koji se ni na koji način ne mogu smatrati uobičajenom životnom sredinom“ boravili bez saopštavanja razloga, saslušanja ili optuženja, kao i da su „tokom sprovođenja do pritvorskih jedinica i boravka u pritvorima trpeli strah za život najvećeg mogućeg intenziteta jer je u takvim okolnostima stanje njihovog života i tela i ishod pritvaranja bio krajnje neizvestan“, što je sve dovelo do psihičkih oboljenja i umanjenja opšte životne aktivnosti.

Nasuprot tome, tužioci su u svojim iskazima, koje je Sud prihvatio kao istinite, podrobno opisali da su prilikom privođenja bili maltretirani, vezivani, tučeni i ponižavani, što se nastavilo i tokom boravka u zatvoru. Sud je ove delove njihovih iskaza potpuno ignorisao, bez ikakvog obrazloženja. Ovakvo postupanje Suda predstavlja relativizaciju odgovornosti državnih organa za sistematsko kršenje ljudskih prava kosovskih Albanaca tokom 1999. godine, i umanjuje preživljene patnje žrtava.

Posebnu vrstu apsurda čini način na koji Sud opisuje boravak tužilaca u zatvoru, nazivajući ga „izdržavanjem kazne“, iako je tokom postupaka utvrđeno da protiv nijednog od tužilaca nikada nije vođen nikakav postupak, a kamoli da im je izrečena kazna.

FHP smatra da novčani iznosi koje je odredio Sud ne mogu predstavljati adekvatnu kompenzaciju za učinjenu povredu. Čak se ni najveća dosuđena suma u ovom slučaju nikako ne može smatrati pravičnom naknadom, kada se uzme u obzir da je u vreme hapšenja i mučenja Faton Halilaj imao samo 13 godina. Kompenzacije u rasponu od 1.000 do 3.000 evra su u velikoj nesrazmeri sa ozbiljnošću povreda nanetih albanskim zatvorenicima, a ta nesrazmera još je očiglednija kada se te kompenzacije uporede sa drugim primerima iz sudske prakse – npr. bivšem načelniku Službe vojne bezbednosti, Aci Tomiću, sud je dosudio naknadu od 6.000.000 dinara za 100 dana provedenih u pritvoru tokom akcije „Sabljaˮ 2003. godine. Dosuđene iznose u ovim predmetima treba uporediti i sa iznosima od 10.000 do 13.000 evra koje je Evropski sud za ljudska prava u postupcima protiv države Srbije dosuđivao pojedincima zbog povrede zabrane mučenja predviđene članom 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima (videti, na primer, slučajeve Stanimirović i Hajnal protiv Srbije). Prema standardima Evropskog suda, iznos naknade štete neće biti adekvatan, pa samim tim ni povreda neće biti ispravljena, ukoliko je dosuđena naknada manja od one koju je ovaj sud dodelio protiv Srbije u sličnim predmetima za istu povredu prava (videti slučaj Ciorap protiv Moldavije).

Fond za humanitarno pravo, 10.08.2015.

Peščanik.net, 10.08.2015.

TEMA – KOSOVO

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Sećate li se onih Terazijskih kulisa na Novom Beogradu i, blago rečeno, nes(p)retne ideje tadašnjih opštinskih vlasti da ih podignu i iskoriste u svoje revizionističke svrhe: da slikom o građanskom Beogradu ‒ onom predratnom, kapitalističkom ‒ intervenišu u socijalističko sivilo Novog Beograda.^[1] Mislili su, pretpostavljamo, da će građani Novog Beograda, uz takvu scenografiju, preko noći početi da oponašaju projektovani građansko-preduzetnički san o lepom i nadasve pristojnom i kulturnom životu. Na kraju su dobili nebezbednu ruinu koja nikada nije oživela, i koja se ovih meseci rašćišćava, a koja je gradski budžet koštala 72 miliona dinara.

No vraćanje u istoriju koja nikad nije postojala, na proizvodnju obnovljenog, predratnog identiteta Beograda tendencija je i projekata mnogo ozbiljnijih od maločas pomenutog. Tako i sâm Mikser festival, „najveća regionalna smotra kreativnosti i inovacija“, vrlo sistematično promoviše povratak na građansko-preduzetničke vrednosti kapitalističke Srbije s početka 20. veka, paralelno sprovodeći različite neoliberalne obrasce na polju umetnosti i kulture.

Uputstva za preduzetnički grad

Kako je i najavljeno, glavni program Mikser festivala, ove godine po četvrti put održanog na području Savamale, pod nazivom Neizdrž, odnosio se na pitanje „kako da građani uzmu veće učešće u rešavanju sudbine svoga grada“ s ciljem da se napravi „uputstvo za humaniji grad“, koji bi se zatim dostavio gradu Beogradu, kao primer ‒ kako nas to uče drugi evropski gradovi ‒ da je moguće napraviti taj dijalog kako bismo svi živeli u lepšem i srećnijem gradu. Međutim, postavlja se pitanje otkud potreba jednom takvom mainstream festivalu kreativne industrije da neprestano simulira kritičko-aktivističke prakse i društvenu odgovornost? Jer šta je Mikserova konferencija na temu humanijeg grada nego njegova simulacija; simulira se promišljanje na koji način bi profesionalci i obični građani i građanke mogli aktivnije da se uključe u uređenje grada po humanijim principima, dok sâm festival upravo perpetuira i proizvodi ne-humani grad, grad u kome bujaju odnosi eksploatacije i nejednakosti, ključne komponentne sistema u kome živimo. Uvidom u odnos i stavove Mikser tima prema lokalnoj zajednici, tekućim problemima u vezi s procesima urbane regeneracije na prostoru Savamale, te analizom produkcijskih odnosa i načina na koji je najveći broj mladih (kreativaca) angažovan, to postaje očigledno.

Nakon nekoliko godina boravka na području Luke Beograd, u silosima Žitomlina, na Donjem Dorćolu, Mikser se seli u deindustrijalizovanu i ruiniranu četvrt Savamalu, u kojoj, za samo nekoliko godina, zauzima monopolsku poziciju u kulturno-umetničkoj proizvodnji. Kao i u slučaju lokacije Žitomlina, tako i danas u Savamali, preko formalnih i neformalnih političkih i ekonomskih struktura moći i netransparentnih odnosa kojima su ovakvi procesi obavijeni, koristeći demokratski uspostavljen sistem interesne preduzetničke mreže, Mikser festival vrlo brzo dolazi do različitih, veoma atraktivnih lokacija. Budući da se radi o nekadašnjoj industrijskog zoni iz perioda socijalizma, lokacija Savamale obiluje zgradama i magacinima bivših društvenih preduzeća kao što su Srbolek, Metalservis, Čelik i drugi, a koja su u međuvremenu tendenciozno gašena ili budzašto privatizovana. Pomenuto preduzeće Čelik, nekada značajno društveno preduzeće za promet čelika i tehničke robe na veliko, nakon privatizacije tokom devedesetih godina i promene namene, od 2005. posluje u okviru Triple Jump Grupe i, kako i piše na njihovom sajtu, u saradnji s kompanijom Mikser 2013. godine u bivšoj upravnoj zgradi Čelika u Karađorđevoj ulici 46 pokreće Mikser house ‒ „balkanski dizajn centar“.^[2] U tekstu Noe Treister i Ivana Zlatića „Revitalizacija Savamale, arhitektura ili socijalni inžinjering“, prilično detaljno su objašnjeni navedeni odnosi između dotične kompanije i Miksera kao i procesi privatizacije koji su praćeni brutalnim obračunima sa bivšim radnicima i radnicama, koji su se borili za svoja prava.

U takvom problematičnom setingu, lažno interesovanje za pitanje građanske participacije te briga za javni interes (lokalne zajednice) postaju dobar paravan kojim se zapravo želi sakriti strukturni sukob na liniji rad‒kapital. Vrlo je oportunistički i govori u prilog činjenici da je propitivanje građanske participacije u kontekstu Mikser festivala, ništa drugo do svojevrsni paradoks, ili još preciznije, sofisticirana i efektivna strategija ^[3] kapitalističke preduzetničke dinamike na polju kulture, aproprijacija aktuelne teme putem sadržaja, te sredstvo pacifikacije realnih društvenih antagonizama. Jer o građanskoj participaciji danas u Srbiji ne može da se govori ukoliko se ne uzmu u obzir različiti ekonomski procesi na snazi i problem društveno-političkog organizovanja.

Navedeno uopšte i nije za čuđenje, jer sâm Mikser (dakle Mikser festival + Mikser house) posluje po modelu (lokalnih) privatnih kompanija, čije je poslovanje uglavnom netransparentno, i počiva na privatizaciji društvene svojine, društvene infrastrukture i resursa izgrađenih tokom perioda nakon Drugog svetskog rata. Da su ovakvi procesi u igri ‒ u kojoj se radi o kompleksnom mehanizmu institucionalizovane sprege privatnog biznisa, političkih elita na vlasti, te menadžerske klase kreativne industrije ‒ govori i nedavno završen konkurs pod nazivom „Refleksija“, povodom otkupa umetničkih radova koji je pokrenula kompanija PSP Farman u saradnji s „kulturnom platformom“ Mikser, za čije potrebe će radovi biti otkupljeni (uz bizarne propozicije i još bizarnije otkupne cene!), kako bi se opremio novi luksuzni hotel Marriot u samom centru grada. U prilog tome da se ovde radi i o toliko promovisanom modelu javno-privatnog partnerstva „u okviru kojeg će na internom konkursu biti odabrani ’najbolji radovi’ studenata FPU‒a, koji će krasiti zidove u sobama novootvorenog hotela Marriot“ govori i činjenica da je u čitav projekat uključen i Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. U celoj priči nije nebitno pomenuti da se radi o kompaniji čiji se kapital dovodi u vezu s uništavanjem nekadašnjeg građevinskog giganta ‒ jugoslovenske firme Jugodrvo, za čije potrebe je i projektovana i izgrađena poslovna zgrada (1978‒1985) u kojoj se danas nalazi pomenuti hotel.

Dodatno je zanimljivo posmatrati niz oportunističkih stavova koji se odnose na „komšijski“ projekat „Beograd na vodi“, s kojim su u prvi mah želeli da ostvare „dobrosusedske odnose“, i za čije investitore su izjavljivali da „dolaze „s dobrim namerama“, da bi nakon u javnosti sve prisutnijih kritičkih stavova i organizovanih protesta protiv „Beograda na vodi“ počeli da taktiziraju s izjavama, te da bi konačno organizovali i gore pomenutu konferenciju o mogućnosti humanijeg grada, gde je, naravno, jedna od tema bio i sâm „Beograda na vodi“. Ova naizgled bezazlena kontradikcija i konfuzija u izjavama čelnika Miksera zapravo je simptom očigledne kulturalizacije i aproprijacije kritičkih glasova od strane menadžerske kreativne klase, koja na sve moguće načine želi da primeni preduzetnički model u sferi kulture.

Nezavisna scena kao paravan

Utoliko je još manje jasno stalno insistiranje Mikser tima da su deo nezavisne kulturno-umetničke scene.^[4] Jer de facto nisu. Mikser stoji na poziciji kapitalističkog preduzetnika u sferi kulture, turizma i privrede, koji kao svoju armiju jeftine radne snage vidi nepreglednu scenu (kulturnih) proizvođača sa te iste nezavisne scene, kojima dodatno podilazi predstavljajući sebe „kao deo nezavisne scene“, a ne kao biznis kompaniju u sektoru kulture, kao i u alarmantno velikom broju nezaposlene a visokoobrazovane radne snage, i svesno koristi njihovu nezavidnu poziciju. Upravo su ti neki ljudi, mladi kreativci, primorani da se angažuju u ovakvim i sličnim projektima koja se baziraju na velikoj (samo)eksploataciji i volonterskom aktivizmu, dok se autsorsovanim profesionalcima (dizajneri, montažeri, scenografi, itd.) honorari ne isplaćuju po nekoliko meseci, pa i duže.^[5]

Jasno je da je veoma teško i svakako nezahvalno kritikovati poziciju mladih kreativaca koji u ovakvim i sličnim manifestacijama gotovo po pravilu vide jedini izvor prihoda koji im može obezbediti kakvu-takvu zaradu, iako nestalnu. Jer zaista, kroz Mikserov festivalski bazar dnevno prođe i do 50.000 posetilaca, tako da je, i s relativno visokom kotizacijom, prihod više nego zadovoljavajući. S druge strane, njihova očigledna eksploatacija jeste prisutna.

Razlog što se pitanjem rada na polju umetnosti toliko manipuliše leži u specifičnoj poziciji umetničkog rada u proizvodnim procesima. Sami umetnički proizvođači često, zaslepljeni dominantnim diskursom o njihovoj kreativnoj autonomiji, fetišizacijom proizvoda svoga rada, kao i nadasve zavodljivom retorikom i lažnim obećanjima (menadžerske klase) kreativne industrije, u prilikama poput Mikser festivala vide pre svega kolege kreativce koji im nude priliku za dobru poslovnu saradnju, kao i tržište za plasiranje njihovih umetničkih proizvoda. Ipak, problem je u tome što uprkos obećanjima o boljem sutra, upakovanim u glamurozno-urbani seting, realnost svakodnevice umetničkog sveta ‒ hteli mi s tim da se suočimo ili ne ‒ jeste odraz ostatka društvene realnosti, od koje se toliko želi pobeći i izolovati se. On je uslovljen kapitalističkim načinom proizvodnje u (polu)perifernoj zemlji Evrope, u kojoj se neoliberalna preduzetnička logika u sektoru kulture i uz sveopštu promociju koncepta kreativnog grada dosta brzo razvija. To upravo znači da se mladi kreativac posmatra kao (sitni) preduzetnik-u-nastanku koji nudi svoj proizvod (od minđuše do lokomotive (od papira)), a ne kao materijalno osiromašeni (kreativni) radnik koji jedino što ima da ponudi jeste svoju (kreativnu) radnu snagu.

Dok se kreativcu-preduzetniku nudi partnerski oblik saradnje, ostaloj armiji radne snage, uglavnom se nude najnesigurniji, sezonski i kratkoročni poslovi u uslužnom sektoru, jer ovakve manifestacije gotovo po pravilu prate „dobra“ zabava i lokacija atraktivna za turiste (Mikser festival je jedno od nekoliko preporučenih mesta za must see u svetski poznatim medijima).

Društvena odgovornost u rukama (kulturnog) preduzetnika

Novi model poslovanja ovakvog kreativnog festivala teško može biti bilo kakav iskorak koji bi doprineo lokalnoj zajednici, većoj participaciji građana i „humanijem“ gradu ‒ ne dajmo se zavarati lepim, urbanim i bleštećim kulisama, jer to su samo kulise, i ništa više. Kada se one sklone, videćemo da se ništa nije promenilo, pauperizovani kreativci ostaju pauperizovani, neko će možda i uspeti da skupi dovoljno za kiriju koju treba da plati narednog meseca, ali zabrinutost u pogledu prilike kako da zaradi za sledeću ostaje.

I na samom kraju. Veoma je lepo od Mikser tima što ovih dana zdušno organizuje prikupljanje pomoći ljudima s Bliskog istoka i iz Afrike, koji u sve većem broju dolaze u Srbiju i kojima je pomoć zaista neophodna. Međutim, u društvenom sistemu u kojem je model Miksera primerni model njegove (kulturne) reprodukcije ‒ i u kojem koncept dobročiniteljstva, društvene odgovornosti i filantropije dobija sve značajnije strateško mesto u poslovanju ‒ čini se da će akt emaptije i solidarnosti s drugim ugroženim ljudima, uz vrlo dobre odnose s javnošću, postati samo jedna od privilegija manjine koja sebi to može da priušti.

Vida Knežević, Mašina, 11.08.2015.

Peščanik.net, 12.08.2015.

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 17. avgusta 2015. godine krivičnu prijavu za ratni zločin protiv dva NN pripadnika 86. odreda Posebnih jedinica policije (PJP) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), zbog osnovane sumnje da su 17. aprila 1999. godine u selu Poklek (opština Glogovac) ubili 53 albanska civila, među kojima 24 žene i 23 deteta. Prijavljeni su i nekadašnji komandant 86. odreda PJP Dragan Obradović, kao i komandant čete kojoj su izvršioci pripadali zbog nesprečavanja, odnosno nekažnjavanja počinioca zločina.

Dana 17. aprila 1999. godine, oko 16 časova, dva pripadnika 86. odreda PJP ušli su u dvorište Sinana Muqollija u Pokleku, u čijoj kući se krilo 59 osoba iz komšiluka i izbeglica – mahom žena, dece i staraca. Sinan Muqolli je izašao iz kuće i pripadnicima PJP rekao da se u njegovoj kući nalaze uglavnom žene i deca, na šta su mu oni naredili da ih sve izvede sa rukama podignutim u vis. Kada su svi izašli u dvorište, policajci su ih pretresli, a zatim su im naredili da se vrate u kuću i da zatvore vrata, dok su u dvorištu zadržali samo Sinana Muqollija i Ymera Elshanija. Nakon nekoliko minuta, civili koji su bili u kući čuli su rafale iz dvorišta koji su dopirali iz pravca gde su ostali zadržani Sinan i Ymer, koji su tom prilikom ubijeni. Ubrzo nakon toga, jedan od policajaca je razbio prozor na sobi u kojoj su se nalazili žene, deca i starci, zatim je naglo otvorio vrata i u sobu ubacio bombu koja je odmah eksplodirala, a posle jednog ili dva minuta i drugu bombu. Nekoliko minuta potom, isti policajac je ušao u sobu proveravajući ima li preživelih, a one koje je video da su i dalje živi odmah je ubijao rafalima iz automatske puške.

Nakon što su ubili skoro sve civile u kući, policajci su doneli dve kante sa benzinom, a zatim su sobu u kojoj su se nalazila tela ubijenih civila zapalili. Četiri osobe, među kojima i dvogodišnje dete, koje su preživele bombe i rafale ali nisu na vreme napustile sobu, zapaljene su žive.

U ovom zločinu ubijeno je ukupno 53 civila, među kojima 24 žene i 23 deteta. Većina dece imala je manje od sedam godina, a ubijene su i dve jednogodišnje bebe. Šest osoba je preživelo.

Do danas niko nije odgovarao za ovaj zločin.

Uz krivičnu prijavu, FHP je TRZ-u dostavio 26 dokaza, među kojima su izjave preživelih i dokumenta VJ i MUP-a.

Dokument MUP-a koji je izvođen kao dokaz u predmetu Šainović i dr. pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju potvrđuje da je upravo 86. odred PJP bio prisutan u Pokleku na dan zločina, a to proizilazi i iz opisa uniformi počinilaca koje su dali preživeli zločina. U vreme zločina se ujedno u Pokleku i njegovoj okolini odvijala vojno-policijska akcija u kojoj su učestvovale 15. oklopna brigada Vojske Jugoslavije (VJ) i 37. motorizovana brigada VJ, te bi komandanti i pripadnici ovih brigada morali da iznesu Tužilaštvu za ratne zločine sva saznanja koja imaju o zločinu i njegovim počiniocima.

Detaljnije o zločinu na sajtu Zona (ne)odgovornosti.

Fond za humanitarno pravo, 17.08.2015.

Peščanik.net, 18.08.2015.

TEMA – KOSOVO

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

U nedelju 30. avgusta obeležava se Međunarodni dan nestalih osoba, koji ima za cilj da podigne svest o sudbini prisilno nestalih osoba. Fond za humanitarno pravo (FHP) podseća da je Srbija, prema nalazima Komiteta Ujedinjenih nacija za prisilne nestanke (Komitet) iz februara 2015. godine, propustila da istraži i kazni odgovorne za masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca u Srbiji, uključujući i visokorangirane osobe, kao i da porodicama žrtava obezbedi reparacije.

Prema nalazima Komiteta koji je razmatrao primenu Međunarodne konvencije za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka (Konvencija o prisilnim nestancima) u Srbiji, institucije Srbije treba da osiguraju da svi slučajevi prisilnih nestanaka budu u potpunosti i nepristrasno istraženi bez odlaganja, a da svi odgovorni – uključujući komandni kadar i civilno rukovodstvo – budu kažnjeni u skladu sa težinom počinjenog zločina. U tom smislu, Komitet je pozvao Srbiju da obezbedi adekvatne resurse Tužilaštvu za ratne zločine, kao i da otvori vojne i policijske arhive. Komitet je posebno naglasio potrebu da se pravdi privedu svi odgovorni za transport tela kosovskih Albanaca na tajne lokacije u Srbiji.

Komitet je takođe naglasio obavezu Srbije da zaštiti prava porodica nestalih, te je preporučio uvođenje sveobuhvatnog i rodno senzitivnog sistema reparacija, kao i pristup medicinskoj i psihološkoj rehabilitaciji svima koji su pretrpeli štetu kao direktnu posledicu prisilnog nestanka. Među merama koje Srbija treba da preduzme je i uključivanje zaštite prava porodica žrtava nestalih u postojeći Nacrt zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

FHP je povodom razmatranja primene Konvencije o prisilnim nestancima od strane Komiteta, u januaru 2015. godine poslao izveštaj Komitetu o stanju u Srbiji u ovoj oblasti, u kojem je ukazao na nekažnjivost za prikrivanje tela kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama u Srbiji, ali i na neadekvatan zakonski okvir koji se odnosi na pravni položaj nestalih osoba i njihovih porodica u Srbiji. Naime, Zakon o pravima civilnih invalida rata ne tretira porodice nestalih lica kao žrtve, a prava po ovom Zakonu uslovljava njihovim proglašenjem nestalog lica za umrlo, što predstavlja dodatnu traumu za porodice. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (Ministarstvo rada) je u decembru 2014. godine, bez konsultovanja udruženja žrtava, predložilo Nacrt zakona iz oblasti zaštite civilnih žrtava rata, kojim nije učinilo ništa u vezi sa uklanjanjem nedostataka iz postojećeg Zakona koji se odnose na položaj nestalih. Takođe, FHP je ukazao i na nedostatak adekvatne i efikasne sudske zaštite prava na naknadu štete porodica prisilno nestalih. Kao poseban problem, FHP je u izveštaju naglasio nedostatak istraga o slučajevima sakrivanja tela kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama u Srbiji, koji predstavlja povredu prava žrtava na istinu u vezi sa prisilnim nestancima njihovih najbližih, a na poštovanje kojeg prava se Srbija obavezala ratifikacijom Konvencije o prisilnim nestancima. Izveštaj analizira slučaj nestanka braće Ćatović iz Sjeverina koji do danas nisu pronađeni, a čijoj porodici organi Republike Srbije kontinuirano negiraju prava garantovana Konvencijom.

Predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljko Odalović je u usmenoj raspravi pred Komitetom izjavio da Srbija godišnje izdvaja oko 13 miliona evra za finansijsku podršku porodica nestalih. FHP sumnja u istinitost navedenog iznosa, usled nedostataka postojećeg Zakona koji porodicama nestalih onemogućava ili znatno otežava ostvarivanje prava po ovom Zakonu. Na zahtev za informaciju od javnog značaja FHP-a da mu se dostave precizni podaci na šta se troši navedeni iznos, Odalović je odgovorio da je tom prilikom “izneo podatak o pretpostavljenom iznosu koji porodice nestalih lica ostvaruju u Republici Srbiji na godišnjem nivou” [kurziv FHP], a koji je dobio od Ministarstva rada. Na isti zahtev upućen Ministarstvu rada, FHP je dobio odgovor da je u pitanju „pretpostavljeni iznos“ dobijen množenjem broja evidentiranih nestalih osoba u Ministarstvu sa pretpostavljenim brojem od 2,5 članova domaćinstva i iznosom mesečne naknade.

FHP je u aprilu 2015. godine predstavio Model zakona o pravima civilnih žrtava rata kao polaznu osnovu za dijalog o unapređenju položaja žrtava u Srbiji, uključujući položaj porodica nestalih, a koji ima za cilj da ispravi nedostatke važećeg Zakona u ovoj oblasti.

Prema podacima Međunarodnog komiteta crvenog krsta, još uvek se traga za preko 10.000 osoba koje su nestale tokom i u vezi sa oružanim sukobom na teritoriji bivše Jugoslavije.

Fond za humanitarno pravo, 28.08.2015.

Peščanik.net, 29.08.2015.

Srebrenica u Beogradu: 14-19. septembar 2015.

Fond za humanitarno pravo i SENSE – Centar za tranzicijsku pravdu, Pula pozivaju vas na audio-vizuelnu prezentaciju Istraga, rekonstrukcija i procesuiranje srebreničkih zločina iz jula 1995. pred MKSJ, u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u ponedeljak 14. septembra 2015. u 18 sati.

Ova prezentacija je deo stalne postavke SENSE u sklopu Memorijalnog centra u Potočarima i sadrži najvažnije segmente sudskih zapisa o događajima u Srebrenici iz jula 1995. godine. Cilj prezentacije je da pruži uvid u način na koji su zločini počinjeni u Srebrenici i okolnim opštinama istraženi, rekonstruisani i procesuirani na suđenjima pred MKSJ.

Prezentacija će javnosti Srbije biti dostupna od ponedeljka 14. do subote 19. septembra od 11-19 u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Prezentaciju će najaviti Panel diskusija Srebrenica – kultura sećanja, u ponedeljak 14. septembra 2015, u 11 sati, u Medija centru Beograd, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo i Fondacije Friedrich Naumann. Učesnici panela su Soeren Keil^[1] sa Univerziteta u Kentu i Dubravka Stojanović^[2] sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Može li se 20 godina nakon genocida u Srebrenici govoriti o kulturi sećanja ili o ratovima sećanja, da li je u društvu koje poriče i relativizuje zločine koji su počinjeni u njegovo ime uopšte moguće sećati se, odavati poštu i priznati žrtve iz drugih naroda, šta raditi sa privatnim sećanjima, koji su razlozi odbijanja pristojnih građanki i građana Srbije da se suoče sa zločinima počinjenim u njihovo ime.

U sredu 16. septembra u 18 sati u Centru za kulturnu dekontaminaciju biće prikazan dokumentarni film Izjava 710399, 54 min, autora Refika Hodžića. Film prati pokušaj filmske ekipe i porodice petanestogodišnjeg dečaka koji je nestao tokom genocida u Srebrenici, da saznaju šta se sa njim dogodilo. Osnova za potragu su izjave koje su od dečaka i još trojice nestalih uzeli srpski vojni policajci 23. jula 1995. u Zvorniku, koje dokazuju da su sva četvorica bili živi nakon što su okončana masovna streljanja u i oko Srebrenice. Priča otkriva potresne detalje o njihovoj sudbini – o tome kako su preživeli masovno streljanje, o pokušaju jedne srpske porodice da ih spasi, ali i o okrutnosti njihovih komšija… Nekoliko tokova priče slažu se u mozaik koji u stvari govori o današnjoj Bosni i Hercegovini, zemlji koja živi sa posledicama ratnih zločina.

Na debati posle filma učestvuju autor filma i bivši portparol MKSJ Refik Hodžić; direktor SENSE – Centra za tranzicijsku pravdu Mirko Klarin; kulturolog i aktivista iz Banja Luke Srđan Šušnica; urednik Fabrike knjiga i portala Peščanik Dejan Ilić; i profesorka na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu Vesna Rakić Vodinelić.

Učesnici debate će između ostalog razgovarati o moralnom, pravnom i istorijskom nasleđu genocida u Srebrenici u Srbiji i društvima u regionu, o mogućnostima izgradnje poverenja i zajedničkog sećanja na taj događaj i druge zločine, kao i o značaju sudski utvrđenih činjenica o genocidu. Debatu moderira Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo.

SATNICA

Ponedeljak, 14.09.15, 11.00, Medija centar, panel Srebrenica – kultura sećanja, govore Soeren Keil i Dubravka Stojanović.

Ponedeljak, 14.09.15, 18.00, CZKD, audio-vizuelna prezentacija Istraga, rekonstrukcija i procesuiranje srebreničkih zločina iz jula 1995. pred MKSJ, dostupna do subote 19.09.15.

Sreda, 16.09.15, 18.00, CZKD, film Izjava 710399 (54 min) i panel diskusija: Refik Hodžić, Mirko Klarin, Srđan Šušnica, Dejan Ilić, Vesna Rakić Vodinelić, moderira Sandra Orlović.

SENSE – Centar za tranzicijsku pravdu, Pula

Peščanik.net, 05.09.2015.

TEMA – SREBRENICA

Američka zastava kao otirač, Moskva, You Tube

Više od četiri godine je bilo potrebno za podizanje optužnice; od podizanja optužnice do prvog pretresa prošlo je godinu dana; u 2014. godini nije održan nijedan pretres; u toku postupka došlo je do promene sudskog veća zbog čega je suđenje vraćeno na početak. Takođe, još jedna od veoma uobičajenih odluka jeste izricanje uslovnih kazni za krivično delo nasilničkog ponašanja.

Inicijativa podseća da je ministar Stefanović pre godinu dana najavio formiranje radne grupe koja će utvrditi odgovornost policijskog vrha za zakasnelo reagovanje policijkih snaga. Međutim, rezultati te istrage nisu poznati javnosti niti imaju sudski epilog.

Inicijativa smatra da je osim odgovornosti policije, neophodno utvrditi i odgovornost političkog vrha imajući u vidu da je skup “Kosovo je Srbija” organizovan od strane Vlade Republike Srbije. Posebna okolnost je i činjenica da organizator (Vlada Republike Srbije) nije prijavio skup nadležnoj policijskoj stanici, u skladu sa Zakonom o okupljanju građana.

Pored negativnih diplomatskih i političkih efekata, kao i ogromne materijalne štete, od suštinske važnosti je da se ne zaboravi da je u napadu na ambasadu SAD, 21. februara 2008. godine mladić star 21 godinu izgubio život, zadojen nacionalizmom i mržnjom kojima su obilovala obraćanja na mitingu “Kosovo je Srbija”.

Inicijativa mladih za ljudska prava, 09.09.2015.

Peščanik.net, 09.09.2015.

Srodni linkovi:

Inicijativa mladih za ljudska prava – Slučajevi govora mržnje, nasilja i diskriminacije

Vesna Rakić-Vodinelić – Pavlovljev refleks pravosudnog ulizištva

RADIO EMISIJA – Još jedan običan dan

RADIO EMISIJA – Nekoliko miliona psihijatara

Biljana Srbljanović – Pravo na život

Dušan Bogdanović – Neredi u Beogradu 21. februara 2008.

Foča, foto: Julian Nitzsche, Wikipedia

Odlukom predsednika Mehanizma za međunarodne krivične sudove Teodora/Theodor Merona od 4. septembra ove godine koja je danas obelodanjena, Dragan Zelenović je pušten na prevremenu slobodu, nakon što je odslužio dve trećine izrečene zatvorske kazne. Zelenović je u januaru 2007. priznao krivicu po 7 tačaka optužnice za mučenja i silovanja bošnjačkih žena i devojaka u Foči 1992. godine gde je predvodio paravojne jedinice i bio zamenik komandira vojne policije. Proglašen je krivim i osuđen na kaznu od 15 godina zatvora koju je delimično odslužio u zatvoru u Belgiji.

U danas objavljenoj odluci citira se Statut i Pravilnik o postupku i dokazima prema kojima će “oprost” kazne ili “umanjenje” biti odobreno “u interesu pravde” i “opštih pravnih načela”, nakon procene “težine počinjenih zločina”, stepena rehabilitacije i saradnje sa tužilaštvom.

Predsednik Meron najpre naglašava da težina zločina za koje je Zelenović osuđen ne opravdava prevremeno puštanje na slobodu. Citira presudu Pretresnog veća u kojoj se navodi da je osuđeni “lično počinio devet silovanja od kojih se njih osam kvalifikuje i kao mučenje”. Žrtve su, navodi se u citiranoj presudi, bile u “posebno ranjivom položaju” što je Zelenović “znao i iskoristio”. Silovanim devojčicama i ženama je nanet “neizreciv bol, omalovažavanje i poniženje” a “ožiljci koje su zločini ostavili su toliko duboki da možda nikada neće zarasti”.

Već u narednim pasusima odluke se, međutim, ukazuje na praksu Tribunala po kojoj se Zelenoviću može odobriti prevremeno puštanje na slobodu nakon izdržane dve trećine kazne, budući da je osuđeni pokazao izvestan stepen rehabilitacije i jer je, njegovo priznanje krivice znak saradnje sa tužilaštvom.

Prema izveštaju iz belgijskog zatvora, Zelenović je “smireni zatvorenik koji poštuje pravila”, “redovno vežba, učestvuje u zajedničkim aktivnostima”, priznaje zločine ali se detalja ne seća i održava kontakte sa pravoslavnim sveštenikom.

U presudi se, između ostalog, navodi da je u julu 1992. godine u Foči zarobljeno oko 60 žena dece i staraca, nakon čega su odvedeni u naselje Buk Bijela gde su ih srpski vojnici ispitivali kako bi saznali gde se kriju muslimanski muškarci. Optužujući ih da lažu, vojnici i policajci su silovali zarobljene žene. Jedna od njih izgubila je svest nakon što su je silovala desetorica neidentifikovanih vojnika. Zelenović je za to vreme silovao petnaestogodišnju devojčicu. Silovanja su ponovljena više puta na različitim lokacijama – u lokalnom štabu u naselju Buk Bijela, zgradi fočanske gimnazije, sportskoj dvorani Partizan i jednom napuštenom stanu.

Dragan Zelenović se vraća u grad u kojem su navedeni zločini počinjeni, gde planira da živi sa ženom i decom.

Sense Agency, 15.09.2015.

Peščanik.net, 22.09.2015.

Dugo putovanje, foto: Shannon Jensen

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da je Savez taksi udruženja Srbije postupio diskriminatorno preporučivši taksistima da ne prevoze izbeglice, tražioce azila i migrante.

Naime, predsednik Saveza taksi udruženja Srbije je u intervjuu za dnevni list Blic od 24.3.2015. godine, između ostalog, naveo: „Preporuka taksistima je da ne voze azilante jer mogu da zapadnu u neprijatnu situaciju.  Policija koja zatekne azilante privremeno oduzima vozilo taksisti i sprovodi se sudski postupak. Od taksiste se u postupku traži da dokaže da nije znao da su mu u kolima bili azilanti”.

Povodom toga, Praxis je podneo pritužbu poverenici za zaštitu ravnopravnosti navodeći da je uskraćivanje prevoza jednoj grupi diskriminatoran akt, kojim se stvara neprijateljsko okruženje i širi netrpeljivost i ksenofobija u društvu. Sadržaj preporuke taksistima je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i nizom odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, koji jasno prepoznaju odbijanje pružanja javne usluge kao oblik diskriminacije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da su izbeglice, tražioci azila i migranti stavljeni u nejednak položaj u pogledu mogućnosti korišćenja usluga taksi prevoza na osnovu ličnog svojstva, i da je time prekršen Zakon o zabrani diskriminacije. Ujedno je preporučila predsedniku Saveza taksi udruženja Srbije da svojim postupanjem doprinese da taksisti svim putnicima pružaju usluge prevoza pod jednakim uslovima, kao i da vodi računa da u okviru svojih redovnih poslova i aktivnosti ne krši zakonske propise o zabrani diskriminacije.

U trenutku kada kroz Srbiju prolazi veliki broj izbeglica bežeći od rata, minimum što možemo da uradimo jeste da im tu borbu za opstanak ne otežavamo. Povećan broj netrpeljivih izjava od predstavnika vlasti i ksenofobični novinski tekstovi doprinose širenju netolerancije u društvu. Iz tog razloga, mišljenje poverenice je jasna poruka da su diskriminatorne izjave neprihvatljive i da svi, bez razlike, imaju pravo na zaštitu od diskriminacije.

Saopštenje kao i mišljenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti možete pročitati ovde.

Praxis, 07.09.2015.

Peščanik.net, 30.09.2015.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

“Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ne diskriminiše žene, već postavlja način i daje sredstva da država sagleda gde i kako svoj posao može da obavlja na racionalniji način”, tvrdi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Ipak, primenom tog zakona pogođene su isključivo žene starosti između 60 godina i šest meseci do 65 godina.

Tako će odlukom drugog ministarstva, zdravlja, kada 12. oktobra pomenuti zakon stupi na snagu, 3.467 lekarki iz cele Srbije morati da ode u penziju. Njihove kolege moći će da rade do zakonom propisanog maksimuma, ali one – ne. Kako je najavljeno, njihovi eventualni zahtevi za produženje angažovanja neće biti odobreni. Pomalo cinično zvuči objašnjenje Ministarstva zdravlja da se pri donošenju te odluke rukovodilo podatkom da je na birou nezaposleno više od 2.500 doktora medicine. Taj problem Ministarstvo će pokušati da “reši” tako što će otpustiti žene, među njima i popularnu Nadu Macuru, pi-arku Zavoda za hitnu pomoć, ali i poznate profesorke sa medicinskih fakulteta, koje su prešle starosnu granicu iznad koje Zakon o penzionom osiguranju daje mogućnost da se penzionišu. Pritom, u Ministarstvu zdravlja priznaju da nemaju evidenciju koliko lekara muškaraca sa odavno stečenim uslovima za puno penzionisanje, radi u državnom zdravstvu, koliko će ih biti penzionisano posle 12. Oktobra, a koliko bi trebalo izuzeti.

Da je činovnički aparat tog ministarstva ozbiljnije sagledao stanje, bilo bi jasno da je odluka koju su doneli vrlo opasna, ne samo za funkcionisanje zdravstvenog sistema, iz koga će morati da odu stručnjaci, a u pripremu mladih kadrova još nismo ništa uložili. Opasna je i za državu koja želi fiskalnu konsolidaciju, jer će deo medicinara preći u penzioni fond i uvećati njegove rashode, a troškovi zdravstva se neće smanjiti, jer će ta mesta popuniti novi ljudi. Ekonomski, nema nikakve logike. To su, na primer, u Ministarstvu prosvete prihvatili kao argument, jer se radi zaista o realnim radnim mestima, pa su odustali od početnog “tvrdog stava” da svi koji ispunjavaju uslove moraju da odu u penziju. Ostavili su direktorima škola da sami utvrde stanje, što će tek izazvati šarolika rešenja.

Iz koga god ugla da se sagleda, tvrdnja da će država uz pomoć ovog zakona da sagleda gde i kako može svoj posao da radi racionalnije – pada u vodu. Nikakvih prethodnih analiza nije bilo, naknadne su besmislene. Ostaje samo deo obrazloženja da diskriminacija žena nije bila namera inicijatora zakona. Na časnu reč.

Danas, 30.09.2015.

Peščanik.net, 01.10.2015.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović: Početak racionalizacije – neplanski i partokratski

Sofija Mandić: Slučaj – javni sektor

Mario Reljanović – A gde su kriterijumi?

Mario Reljanović – Još jednom o racionalizaciji

Dejan Ilić – Srbija između dva modela, skandinavskog i makedonskog

Carolina wild photo

Za skoro dve godine od podizanja optužnice za ratni zločin u predmetu Trnje održana su samo dva dana suđenja, dok Ministarstvo odbrane od početka suđenja odbija da postupi po konačnom rešenju Poverenika za informacije od javnog značaja (Poverenik) i obavesti javnost o trenutnom statusu dvojice optuženika u Vojsci Srbije (VS). Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da odgađanje početka suđenja, odnosno nezakonito postupanje Ministarstva, degradiraju suđenja za zločine počinjene tokom 1990-ih i obeshrabruju žrtve koje na pravdu čekaju 16 godina.

Prvo pripremno ročište u ovom predmetu bilo je zakazano za 20. februar 2014. godine. Međutim ono je, kao i naredna tri ročišta, bilo odloženo zbog nedolaska optuženih – u prva dva navrata zbog njihovih navodnih zdravstvenih problema, za koje su kao opravdanje priložili lekarska uverenja vojno-medicinskih ustanova. Pripremno ročište je konačno održano 23. aprila 2014. godine. Prvi glavni pretres je potom zakazan za skoro godinu dana kasnije, tj. za 24. februar 2015. godine, kada je i održan. Potom je usledilo odlaganje pet narednih glavnih pretresa usled bolesti sudije, neodazivanja oštećenih usled kasnog poziva suda i navodnih zdravstvenih problema optuženog Rajka Kozline.

U trenutku podizanja optužnice, Gavrilović i Kozlina su bili u aktivnoj službi u VS. FHP je u novembru 2013. godine uputio apel načelniku Generalštaba VS Ljubiši Dikoviću da, u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, privremeno udalji optužene za ratni zločin iz vojne službe. Naime, prema članu 77 pomenutog zakona, vojno lice može biti udaljeno sa dužnosti ako je krivično delo za koje je optuženo “takve prirode da bi bilo štetno po interes službe da takvo lice i dalje ostane na dužnosti”. FHP do danas nije dobio nikakav odgovor na apel.

Ministarstvo odbrane je odbilo zahtev za informaciju od javnog značaja koji je uputio FHP u vezi sa statusom optuženih u VS nakon podizanja optužnice, navodeći da su traženi podaci zaštićeni kao lični podaci i podaci “značajni za odbranu zemlje”. Rešavajući po žalbi FHP-a, Poverenik je odbio argumente Ministarstva i naložio mu da tražene podatke dostavi FHP-u u roku od pet dana. Rok za izvršenje Poverenikovog rešenja je istekao pre više od 16 meseci, a Ministarstvo još uvek nije dostavilo tražene podatke. Poverenik je 22. septembra 2015. godine konačno doneo zaključak o dozvoli izvršenja, u kom se Ministarstvu nalaže da FHP-u dostavi tražene podatke u roku od dva dana, pod pretnjom novčane kazne. FHP još uvek nije primio odgovor Ministarstva.

***

Gavriloviću i Kozlini je optužnicom stavljeno na teret da su, kao nekadašnji pripadnici 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije (549. mtbr VJ), zajedno sa drugim pripadnicima Pozadinskog bataljona ove brigade, 25. marta 1999. godine ubili najmanje 27 civila, stanovnika sela Trnje kod Suve Reke na Kosovu – starije muškarce, žene i decu, među kojima i dečaka starog četiri godine.

Prema optužnici, Pavle Gavrilović je izdao naređenje da u selu „ne sme biti preživelih“, a Rajko Kozlina je jednom starcu pucao u glavu kako bi drugim vojnicima pokazao kako da ubijaju civile. O ulozi i odgovornosti Gavrilovića i Kozline za počinjene zločine su još pre 13 godina svedočila, pod merama zaštite, dvojica bivših pripadnika 549. mtbr VJ, u predmetu protiv Slobodana Miloševića (K-41 i K-32) i 2007. godine u predmetu protiv Milana Milutinovića i drugih (K-82 i K-54).

FHP je u maju 2008. godine podneo krivičnu prijavu protiv 11 pripadnika 549. mtbr VJ zbog sumnje da su počinili zločin u Trnju.

U martu 2013. godine, FHP je objavio dosije o delovanju 549. mtbr VJ, u kojem je opisano učešće pripadnika ove jedinice u zločinu u Trnju, između ostalog i Gavrilovića i Kozline.

Fond za humanitarno pravo, 05.10.2015.

Peščanik.net, 05.10.2015.

Srodni linkovi:

Fond za humanitarno pravo – Nije im mesto u vojsci

TEMA – KOSOVO

Fotografije čitateljki, Jelena Džombić, most na Ibru, Severna Mitrovica

Akademik i profesor Vladimir Kostić, predsednik SANU, izneo je javno svoje viđenje kosovskog problema, koji već više od veka opterećuje državu i društvo u Srbiji i izaziva brojne posledice na život građana celog Balkana. Umesto otvaranja demokratske debate o problemu Kosova i svim aspektima različitih rešenja koji stoje pred nama, deo institucija i javnosti pokušao je da ućutka akademika Kostića. Predsednik Republike Tomislav Nikolić čak je doveo u pitanje i njegov položaj predsednika SANU koristeći pri tom teške reči. Premijer Aleksandar Vučić ocenio je da je „loše vreme za ovakve izjave“.

Pitanje Kosova i njegove budućnosti, uključujući državno-pravni status, položaj srpske i drugih nacionalnih zajednica, status kulturno-istorijskih spomenika i brojna bolna pitanja vezana za blisku i ne tako blisku prošlost ljudi koji žive ili su živeli na Kosovu, jesu važne teme za javnost u Srbiji i regionu i zahtevaju ozbiljnu i argumentovanu debatu. Ove teme deo su šire diskusije o suštinskim pitanjima razvoja Srbije, koja traje već više od vek i po i jezgrovito je sažeta u dilemi formulisanoj od strane profesorke Olge Popović-Obradović: kakva ili kolika država?

Pravo je svakoga da iznese svoj stav o Kosovu, kao i o bilo kojoj drugoj temi. To pravo ne može i ne sme biti uskraćeno pozivanjem na ono što pojedinci ili vlast proglase za nacionalne interese. Niko nema monopol nad temama koje su važne za sve građane Srbije. Vreme je da se sve teme otvore i da se o njima vodi javna i demokratska debata. Reči kao što su izdajnik, neprijatelj ili strani plaćenik definitivno treba da odu u istoriju. One nisu primerene demokratskoj kulturi, niti kulturi dijaloga koja pokušava da se razvije u Srbiji.

Pozivamo sve institucije i nosioce vlasti u Srbiji da omoguće otvaranje dijaloga o temama koje polarizuju javnost, uključujući i pitanje statusa Kosova i definisanja granica Srbije. To podrazumeva i uzdržavanje od teških reči i nametanja sopstvenih uverenja ili ideja kao ekskluzivnih i jedino ispravnih. Akademik Vladimir Kostić već je svojim javnim istupom u velikoj meri doprineo izgradnji kulture dijaloga i premeštanju teških tema iz zatvorenih, monopolističkih krugova u javni život, kako je jedino primereno demokratskom društvenom uređenju. Svaka odmazda i pritisak na njega zbog izgovorene reči značila bi drastičan korak unazad i ozbiljno bi naštetila razvoju države i društva.

Potpisnici

Adriana Zaharijević, naučna saradnica, Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Aleksandar Arsenijević, glavni i odgovorni urednik Čačanskog glasa
Aleksandar Baucal, Filozofski fakultet u Beogradu
Aleksandar Bratković, CRNPS
Aleksandar Đerić
Aleksandar Đorđević, dipl.istoričar
Aleksandar Kovačević, master politikolog, Fakultet političkih nauka
Aleksandar Milijašević, predsednik udruženja Dijalog.net
Aleksandar Milosavljević upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Aleksandar Radović
Aleksandra Glovacki, novinarka i dramaturškinja
Aleksandra Radulović
Ana Klem Aksentijević
Ana Knežević Bojović, naučni saradnik, Institut za uporedno pravo
Ana Pešikan, Filozofski fakultet
Ana Todorov, filmski i tv producent
Anita Đulkić, novinar, urednica portala Infocentrala
Anja Suša, rediteljka
Antonela Riha, novinarka
Aris Movsesijan, Nova stranka
Arpad Vicko
Bata Knežević, akademski slikar grafičar, redovni profesor Univerziteta u penziji
Beba Kapičić
Beka Vučo, Open Society Foundation
Biljana Srbljanović, dramaturškinja
Bogoljub Milosavljević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Bojana Ćebić Radić
Bojana Maljević, glumica
Bojana Selaković, menadžerka programa u Građanskim inicijativama
Borjanka Milatović, novinarka
Branislava Ilić, dramaturškinja
Branka Prpa, istoričarka
Branko Čečen, novinar
Branko Mlađenović, poljoprivrednik
Branko Popović
Branko Ristić, dipl. pravnik
Cvetko Marić, advokat
Dane Pribić, Izvršni direktor Centra za razvoj demokratskog društva Europolis
Danica Vučenić, novinarka
Darko Kaciga
Dejan Vejinović, dipl. chem
Dejana Jovanović
Divna Matijašević, CPZŽ Beograd
Divna Popović, advokat
Dobrila Stevanović, dipl.slikar – scenograf
Doc. Dr Radina Vučetić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu
Doc. Dr Sandra Radenović, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja
Doc. dr Vesna Miletić, docent na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Đorđe Pavićević, Fakultet političkih nauka
Đorđe Popović, Forum za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji
Đorđe Subotić
Dr Branimir Stojković, profesor fakulteta političkih nauka u penziji
Dr Branislava Kostić, predsednica Vojvođanskog kluba
Dr Branko Sbutega
Dr Dražen B. Zimonjić, profesor Univerziteta u penziji
Dr Jelena Kleut, asistentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Dr Jelena Vasiljević, Istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju
Dr Maja Vučković – Krčmar
Dr Marija Mostarica – Stojković, profesorka emerita Univerziteta u Beogradu
Dr Natalija Mićunović, Research Associate, Institute for Social Sciences, University of Belgrade
Dr Slobodan Beljanski, dekan Akademije Advokatske komore Vojvodine
Dr Svetlana Slapšek, redovna profesorka, Ljubljana
Draga Božinović, novinarka
Dragan Ćosić
Dragan Janjić, novinar
Dragan Kapičić
Dragan Popović, Centar za praktičnu politiku
Dragana Lacmanović, grafička dizajnerka
Dragana Mladenović, pesnikinja
Dragana Tica
Dragiša Stanković, novinar
Dragutin Bunović, novinar
Dubravka Velat, aktivistkinja
Dušan Lončar
Dušan Mijić
Dušan Petričić, karikaturista
Dušan Pokuševski, Beogradski centar za ljudska prava
Dušan Rajković
Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka
Dušan Todorović, diplomirani inženjer
Duška Tomanović, prevodilac
Dževid Sadović, Građanske inicijative
Eržika pap Reljin, novinar
Fahrudin Kladičanin
Filip David, književnik
Fismir Jahiu, Građanske inicijative
Gazela Pudar Draško istraživač saradnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Gojko Božović
Goran Marković, reditelj i profesor emeritus Fakulteta dramskih umetnosti
Goran Milenković, bibliotekar
Goran Ruškuc, reditelj
Gordan Jovanović
Gordana Logar
Gordana Matić, Profesor Univerziteta u Beogradu
Gordana Perunović Fijat
Gordana Suša, novinarka
Grujica Spasović, novinar
Ibrahim Hadžić, književnik
Igor Marojević, književnik
Iris Žeželj, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Ištvan Balint
Iva Milinković, asistentkinja na Stomatološkom fakultetu u Beogradu
Iva Ruškuc, diplomirani pravnik
Ivan Čolović, etnolog
Ivan Rajković
Ivana Vukojevac, Mgr. Inkluzivnih politika u obrazovanju
Jadranka Jelinčić, direktorka Fondacije za otvoreno društvo
Janko Baljak, reditelj
Janko Kubinjec, advokat
Jasmina Dobrilović, novinarka
Jelena Arsić
Jelena Jeftić MacDonald
Jelena Jelić, advokat
Jelena Jerinić, docentkinja Pravnog fakulteta univerziteta Union
Jelena Jevtović – Karamata
Jelena Lazić, diplomirani inženjer
Jelena Milić, direktorka CEAS
Jelena Orlić, lekar
Jelena Perković, TACSO ekseprt za medije
Jelena Radojković, Beogradski centar za ljudska prava
Jelena Radojković, Predsednica udruženja žena “Etno forum” Svrljig
Jelena Todorović
Jelena Veljković, novinarka
Jelena Vukajlović, novinar
Jelka Jovanović, novinarka
Jovana S. Polić, novinar
Jovana Šućov, profesor engleskog jezika
Jovica Đ. Todorović, advokat
Julijana Mojsilović Dežulović, novinarka
Katica Bengin
Kokan Mladenović, reditelj
Lila Radonjić, novinarka
Lilijana Čičkarić, sociološkinja, viša naučna saradnica u Institutu društvenih nauka
Ljiljana Arsić Savić, oftamolog
Ljiljana Kosanović
Ljiljana Marković, Filozofski fakultet u Nišu
Ljiljana Nešković
Ljiljana Stojanović, novinarka
Ljiljana Subotić
Ljubica Petrović
Ljubiša Nikolin
Ljubiša Urošević, novinar
Ljubomir Jevtović, arheolog
Luka Petrušić, student
Luka Tripković, doktorand, Fakultet likovnih umetnosti
Maja Stojanović, direktorka Građanskih inicijativa
Marija Mutić, Centar modernih veština
Marija Ristić, penzioner
Marija Srdić
Marjana Stevanović
Marko Stefanović
Mia David
Mihajlo Štajnfeld, magistar tehničkih nauka
Mijat Lakićević, novinar
Mila Mitrović, novinarka u penziji
Mila Štula, novinar
Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava
Milan Đorđević, književnik
Milan Janković, Projekt biro G46 Kučevo
Milan Jovanović, predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju
Milan Mitrić, vaskularni hirurg, direktor opšte bolnice u Kikindi
Milanka Šaponja-Hadžić
Milena Miljković-Meandžija
Milica Keckarević Marković, docent Biološkog fakulteta
Milivoj Peršić, penzioner
Milorad H. Jevtić, arhitekt, stalni kritičar u NIN-u
Miloš Avramov
Miloš Đajić, Centar modernih veština
Miloš Vasić, novinar
Milutin Mitrović, novinar
Mina Ilić, prevodilac u penziji
Mira Kojić, dipl. bibliotekarka
Mirjana Aksentijević, novinar
Mirjana Bogdanović, izvršna direktorka GSA
Mirjana Jocić
Mirjana Jovanović Tomić, advokat
Mirjana Oljačić
Mirjana Petrić
Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije
Miša Bjelić, penzioner
Miša Brkić, novinar
Mr Vladimir Marović, filozof i politički antropolog
Mrđan Bajić, vajar, profesor Fakulteta likovnih umetnosti
Nada Donati, novinar i književni prevodilac
Nađa Folić
Nada Margeta, penzionerka
Nadežda Gaće, novinarka
Nadežda Miketić, farmaceut
Naim Leo, Institut za evropske poslove
Natalija Jevtović, student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Nataša Milojević, FoSDI
Nataša Vukmirović, Link plus
Nebojša Krompić
Nebojša Lazičić
Nebojša Milenković, istoričar umetnosti
Nebojša Petrušić, privatnik
Nebojša Spaić, novinar
Nemanja Dragićević
Nenad Čelarević Ćićko, tviteraš
Nenad Obradović, filozof
Nenad Prokić, dramaturg
Neven Marinović, SMART kolektiv
Nikola Kovačević, Beogradski centar za ljudska prava
Nikola Vitas, astrofizičar
Olivera Borisavljević, profesor filozofije
Olivera Lazarević, pravnik
Pavle Kilibarda, Beogradski centar za ljudska prava
Pavle Radić, kolumnista
Petar Žmak, Građanske inicijative
Prof. Dr Aleksandar Bošković, redovni profesor Univerziteta u Beogradu i naučni savetnik u Institutu društvenih nauka
Prof. Dr Aleksandar Molnar
Prof. Dr Aleksandar Sedmak, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu
Prof. Dr Aleksandra Jovićević, redovna profesorka Univerziteta La Sapienza, Rim
Prof. Dr Biljana Stojković, profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu
Prof. Dr Čedomir Čupić, Fakultet političkih nauka u Beogradu
Prof. Dr Dragan Popadić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prof. Dr Dragana Jeremić Molnar
Prof. Dr Dubravka Stojanović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prof. dr Duško Radosavljević, profesor, politikolog
Prof. Dr Fuada Stanković, profesorka Univerziteta u Novom Sadu
Prof. Dr Goran Brajušković, profesor Biološkog fakulteta u Beogradu
Prof. Dr Ilija Vujačić, profesor Fakulteta političkih nauka
Prof. Dr Jelena Đorđević, Fakultet političkih nauka
Prof. Dr Jovan Teokarević, profesor Fakulteta političkih nauka
Prof. Dr Julijan Tamaš, akademik
Prof. Dr Julijana Vučo, Filološki fakultet, Univerzitet u Beogradu
Prof. Dr Ksenija Petovar, sociolog
Prof. Dr Ljubinka Trgovčević, istoričarka
Prof. Dr Ljubomir Madžar, Alfa Univerzitet u Beogradu
Prof. dr Marija Mitrović, Univerzitet u Trstu
Prof. Dr Marija Tešić, Medicinski fakzultet univerziteta u Novom Sadu
Prof. Dr Milena Dragićević Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti
Prof. Dr Miloš Tešić, profesor FTN u Novom Sadu u penziji
Prof. Dr Mirjana Đurđević, profesorka Visoke građevinsko-geodetske škole u Beogradu i pisac
Prof. Dr Mirjana Miočinović
Prof. Dr Mirjana Todorović, profesorka Pravnog fakulteta
Prof. Dr Oliver Stojković, profesor Univerziteta u Beogradu
Prof. Dr Siniša Stojić
Prof. Dr Slobodan Marković, Fakultet političkih nauka
Prof. Dr Snježana Milivojević, Fakultet političkih nauka u Beogradu
Prof. Dr Svenka Savić, Univerzitet u Novom Sadu
Prof. Dr Tatjana Papić, Pravni fakultet univerziteta Union
Prof. Dr Tatjana Paunović, Filozofski fakultet Niš
Prof. Dr Teodor Ast, profesor Univerziteta u penziji
Prof. Dr Vesna Cvejić, profesorska Univerziteta u Beogradu u penziji
Prof. Dr Violeta Beširević, profesorska Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Prof. Dr Vladimir Vodinelić, Pravni fakultet univerziteta Union
Prof. Dr Vojin Šenk, profesor Univerziteta u Novom Sadu
Rade Radovanović, novinar
Radmila Rudić
Radojka Anđelković, građanka
Radomir Folić
Radoslav Petković, književnik
Radovan Nenadić, izvršni direktor NVO “Odbrani i podrži”
Ratko Božović, sociolog
Ratko Femić, novinar
Roman Vehovec
Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo
Sandra Petrušić, novinarka
Sanja Bojanić, izvršna direktorka Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju
Sanja Stepanović Todorović
Sara Dereta, Centar za praktičnu politiku
Saša Ilić, pisac
Sava Milić, CEAS
Slavica Novaković, penzionerka
Slaviša Lekić, novinar
Slobodan G. Jovanović, profesor Univerziteta u Nišu u penziji
Slobodan Gavrilović, sociolog
Slobodan Savić, novinar
Slobodanka Ast, novinarka
Slobodanka Rajković, penzioner
Slobodanka Rajković
Smiljka Stojanović
Snežana Bogićević, penzioner
Snežana Ivanković Bulut
Snežana Marković
Snežana Selaković
Sonja Licht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost
Sonja Stoja, arhitekta
Srđan Prodanović, istraživač saradnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Srđan Sikimić
Srećko Mihailović, sociolog
Stanimir Lazić, dipl.ing. mašinstva
Štanjo Tot Gizela
Stevan Filipović, reditelj
Svetlana Gavrilović
Svetlana Lana Đurić
Svetlana Lazarević
Svetlana Marojević, biolog, konsultant za obrazovanje
Svetlana Šoln
Svetozar Marojević, Dipl. Ing. Rudarstva, penzioner
Svetozar Raković, novinar
Tamara Jovanović, Centar modernih veština
Tamara Skrozza, novinarka nedeljnika Vreme
Tamara Spaić, novinarka
Tanja Nikolić Đaković, novinarka
Tatjana Matjanović, dizajner tekstila
Tatjana Vehovec, izvršna direktorka Centra za nove medije Liber
Tomislav Cvetkov
Velibor Popov
Vera Avlijaš
Vera David
Vera Gikić, profesor
Veroljub Milošević, urednik STV Čikago
Veronika Srbovan – Kamarit
Veselin Nikolić
Vesna D. Ilić, psiholog
Vesna Gerov
Vesna Janjić, advokat
Vesna Mališić, novinarka
Vesna Milić, penzioner
Vesna Pešić, sociološkinja
Vesna Petrović, direktorka Beogradskog centra za ljudska prava
Vesna Sadovek
Vida Ognjenović, predsednica PEN centra
Vidal Efremov, ing.rudarstva
Vidosav Stevanović, književnik
Virdžinija Gabrić, dipl.ekonomista
Vladan Ćirić, diplomirani pravnik
Vladimir Beljanski, advokat
Vladimir Đorić, arhitekta
Vladimir Hardi, dipl.ekonomista
Vladimir Milutinović, filozof
Vladislav Radaković
Vlado Mareš, novinar
Vojkan Ristić, novinar
Vukašin Obradović, predsednik NUNS
Žarko Jokanović
Zdravko Janković, matematičar
Zdravko Jerkić
Željko Marijan
Živorad Branković, pedagog
Života Milanović, slobodni umetnik
Zlatko Crnogorac, izvršni producent
Zlatoje Martinov, glavni i odgovorni urednik Republike
Žolt Čikoš, PEZ Novi Bečej
Zoran B. Nikolić, novinar
Zoran Hamović, izdavač
Zoran Mazić, advokat
Zoran Milićević, diplomirani inženjer mašinstva

Centar za praktičnu politiku, 20.10.2015.

Peščanik.net, 20.10.2015.

TEMA – KOSOVO